НАТО пут у непоз(НАТО)

Пише: Гостимир Т. ПОПОВИЋ, војно политички аналитичар

 prota49@yahoo.com

www.gtp.ovde.com

Почетак двадесетпрвог века окарактерисала је светска економска, али и поли­тичка и војна криза. Фокус глобалног интересовања се помера са полити­чког ка економском али и војном где је северно атлатска Алијанса увек у центру пажње. Било својом вољом, вољом многих апологета али и оних који су на другој, трећој или некој сасвим специфичној страни.

У години која означава шездесет година постојања подршка Савезу јача у Америци али опада у Европи. Посебно је индикативно рапидно опадање по­дршке у снажним земљама и народима као што су Турска и Немачка. Осно­вни разлог је што многи људи виде и сагледавају сву бескорисност америчке агресије на Ирак али, и формално, НАТО акције у Авганистану.

Како је Савез прешао дуги пут од одбрамбеног војног савеза, преко војно политичке алијансе, па преко политичког удружења све до униполарног аме­ричког вођства није изненађујућа чињеница да му рејтинг опада. Могуће су и много горе варијанте. Једно је потпуно сигурно, Савез је не само прева­зиђен, већ представља и врло крупан, можда најкрупнији, извор дестабилизације у свету, а посебно у Европи.

Потпуно погрешна процена планера у Алијанси око некадашњих чланица варшавског уговора и других земаља, транизицијских како се то популарно каже а нико не зна шта значи, довела је до тога да су добили само нестабилне саве­знике. Њима је Савез послужио да брже уђу или да их „угурају“ у Европску Унију али веће користи, то сви сада знају, нема ни за кога. Сада имамо ситуацију да се и Пољаци лагано отрежњују и упоређују да им ни Руси нису тражили „топовску храну“ за Авганистан а Американци на том инсистирају.

Посебно занимљива прича на путу Алијансе у непознато је Русија која је сада заиста светска сила, али и стабилан унутрашњи систем према свим параметрима. Два покушаја у 2008. и почетком 2009. године да се помоћу Грузије и Украјине дестабилизује Русија завршио је неславно по САД али и цео НАТО конгломерат. Стратегијско определење стварања геополитичке дубине изазвало је нормалан одговор Русије, али и потребне акције према којима САД и НАТО немају адекватан одговор. Унутра[ње фрустрације полити;ких и воних кругова да треба Русију свести на „Московију“ да нису потпуно ван разума биле би материјал за увесељавање опште и стручне јавности.

Североатлантски савез на свом путу у непознато сигурно, и све брже и брже иде ка сопственом нестајању и то се одвија кроз три правца која су комп­лементарна те представљају константу.

Прво, некадашњи НАТО не постоји ни у назнакама јер ни сами не знају од кога се бране а до сада формиран велики број организационих облика као што су јединствене команде и комитети за стратешко планирања па све до израде нуклеарних планова практично је изгубио смисао. Цео систем једноставно не зна према коме се усмеравају све те силне тенковске дивизије и бригаде и по којим објектима се планирају нуклеарни удари. Или то неће да кажу. Опти­мистички гледано војнобирократска структура сама себи прави посао и сми­шља кризе и управљане кризама, али реално и песимистички гледано има ту еле­ме­ната за сагледавање озбиљних узрока угрожавања безбедности, али и врло агресивних планова.

Друго, Европска Унија споро, можда преспоро, ради на креацији својих заједничких војних снага, што је „прст у оба ока“ прекоокеанским партнерима или савезницима.У овом послу јасно се поделила „стара“ Европа састављена од некадашњих дванаест чланица и условно речено „нова“ или проширена Европа у коју су САД „угурале“ своје сателите и који су снажна кочница развоју интегралне безбедности целог континента.

Треће, врло мала групација најјачих, предвођена САД покушава да од алијансе направи војни сервис за употребу америчке батине по свету. То је фамозни ниво Г8. Ово се коси са основним документима који предвиђају равноправан третман свих чланова. Дефинитивно, чланице Савеза имају карактер чланица „првог“ и „другог“ реда а то нико више и не крије само нико не записује у документе.

Однос према југоистоку Европе

Посебна прича у активностима Алијансе представља њена активност на југоистоку Европе где су до краја показали пристрасност али и спремност на употребу прекомерне и ничим оправдане силе. Пажњу заслужује непримерена и врло агресивна пропаганда коју испољавају на територији Републике Српске а која се огледа у четири питања веома наглашена а свако од тих питања је обмана за себе. Та четири питања су исказана кроз причу о НАТО привржености демократији, индивидуалним слободама, владавини права и мирном решавању сукоба.

Када говоре о демократији онда не говоре која су врста организације, војна, политичка, војнополитичка. Углавном препуни су приче о демократији а директно су отимали део српске земље на Косову и Метохији а љубимци су им само у Сарајеву. Прича о индивидуалним слободама је нешто више од фарсе, код њих су слободе само за једне а други су у статусу парија и то недвосмислено и говоре и свакодневно раде. Владавина права је мисаона именица за Алијансу на простору Републике Српске а многе акције које су реализовали (незакониза хапшења, убиства и премлаћивања) више говоре о владавини бруталне силе него права.

Рекламирање и празне приче о мирном решавању сукоба како у региону тако и глобално представљају велику неистину јер управо Алијанса под вођством САД на планети води један и по рат а у припреми их је и више. Само се поставља питање који ће регион у наредном времену да „потпале“.

Покушају трансформације Алијансе у неку врсту глобалног савеза под плаштом борбе против тероризма или ширењем већ активних мисија једноставно је пропала ствар. Неколико континената (Африка, Јужна Америка, Азија), не региона, једноставно не прима ту причу.

Организација која је потрајала шездесет година је дошла до краја свог пута са неколико врло црних мрља у биографији од којих су најцрње „Балканска ваздушна кампања“ против Републике Српске 1995. године и Ваздухопловна агресија против Србије !999. године У оба случаја су неспорне две чињенице. Прво, није поштована Повеља Организације Уједињених Нација и друго коришћена је прекомерна употреба силе којој нема упоредбе у историји ратовања.

Уколико земље чланице не нађу снаге да се ова потпуно непотребна организације распусти треба се надати да ће то да уради Генерална скупштина УН. Интегрална безбедност на глобалном нивоу никако се не може везивати ни за НАТО а поготово не за САД. Обезбеђење глобалног мира у свету је врло озбиљан проблем да би се на било који начин поверио окошталим, зарђалим и застарелим системима.

Било би добро кад би цела организациона структура Алијансе са свим својим материјалним средствима кренула у само једном, за свет, корисном правцу, а то је пут у старо гвожђе.

Све остало је пут у непоз(НАТО)