Коме је потребан нови палестинско-израелски рат

Да ли је могућа мирна коегзистенција Палестинаца и Израелаца? Ово у извесној мери филозофско питање постоји још од доба формирања израелске државе. Сада је, нажалост, одговор на њега одричан. Коме иде на руку нови рат који односи животе хиљада невиних? На питања Гласа Русије одговара Ришар Лабевјер, главни уредник листа Дефенс Института за виша истраживања националне одбране Француске.

Господине Лабевјер, многи се сада питају о узроцима и природи новог рата између Израела и Палестине. Да ли заиста раније никада није било да су сви летови у Тел-Авив отказани, а терористи Хамаса нанели су удар чак централном аеродрому Бен-Гурион?

- Што се тиче затварања аеродрома Бен-Гурион, то је везано са тим што су од рата у Гази 2008-2009. домет и снага ракета Хамаса и Исламског џихада сопствене израде осетно порасли. Тако су могућности оружја постале боље. Мада, у суштини, овај рат није уопште потребан и ничему не служи. Он нас враћа на стратешку ситуацију 2008-2009. године, када је израелска армија започела у Гази операцију Ливено олово. Сада се све одвија отприлике по истом сценарију. Прва етапа су била гађања из израелских авиона неких рејона Хан-Јуниса и других градова Газе. Она су послужила за припрему копнене интервенције уз коришћење оклопне технике и специјалних одреда. Густина становништва у Гази је међу највишим у свету: на један квадратни километар долази око 4500-5000 људи. То значи да учешће армијских специјалних одреда и оклопне технике на тако густо насељеној територији неизбежно повлачи за собом велику штету по цивиле. Тачније, као и пре пет година, брзо ће бити достигнута цифра од 1400-1500 жртава, од тога ће већину чинити цивили. 2008-2009. године гинуле су углавном жене и деца.

Израелска армија није у стању да окупира Газу или да се у њој стабилно утврди. Зато ће морати да оде. Пред одлазак израелски војници ће показати телевизијским каналима читавог света разрушене тунеле и уређаје за лансирање ракета. Само одмах ће их обновити после одласка војника. Тако овај рат не само да је бескористан: он ће се претворити у политички пораз израелске армије. Мада Хамас и Исламски џихад немају стратешку дубину (као што сам већ говорио, сектор Газа је врло ограничен географски), они имају демографску дубину. Једна, две или чак три хиљаде људи за њих су смешни губици. У израелској армији све је направљено по узору на Запад, и свака смрт се тамо прихвата као трагедија. То формира већ други тим асиметричног рата. Ни једна традиционална армија у свету, било да је то америчка (како смо већ видели у Авганистану и Ираку), француска или британска (сетите се Либије) не може да изађе као победник из асиметричног конфликта таквог типа, када, без обзира на привремену технолошку надмоћ једне стране, повлачење трупа све једно неизбежно се претвара у победу друге, слабије стране. Асиметрични конфликт је увек конфликт слабог са јаким. У датом случају све ће се завршити великим политичким поразом за Израелце.

Дозволите да вам поставим деликатно питање. У чему се састоји интерес Европе у том конфликту?

Хајде да све поставимо на своје место. Европа у целини прати САД. После другог мандата Ширака у фрнацуској више нема независне дипломатије. За време Саркозија француска армија се вратила у обједињену команду НАТО-а. За време Оланда све је постало још горе. Почетком конфликта Оланд је дао потпуно неумесну изјаву, пруживши израелској армији потпуну слободу дејстава. Он је говорио искључиво о безбедности Израела, ни једном речи не поменувши палестинске жртве. Тачније, ако хоћете, француска дипломатија толико је потчињена Израелцима и Американцима да јој више није остало никаквог ауторитета ни утицаја у региону.

Вера Исајева,