Гласови из Корићке јаме

Горњемилановчани Радослав Мишковић и Љиљана Митровић заувек ће памтити посету Билећи

Због сплета чудних догађаја, који су их задесили током обиласка Корићке јаме надомак места Хаџићи, Радослав Мишковић, приватник из Горњег Милановаца и његова службеница Љиљана Дмитровић неће, док су живи, заборавити пословно путовање у Билећу. Радослав и Љиљана, наиме, тврде да су из јаме, у коју су усташе у јуну 1941. године бацили 134 мештана овог краја, након што су их зверски убили, јасно и гласно чули гласове, плач, јецаје и запомагање, од ког им се крв ледила у жилама.

- Путем према Билећи сам досад пролазио много пута и чуо сам причу о злочину који су усташе починиле над недужним мештанима, али никада раније нисам имао времена да свратим до црквице подигнуте им у сећање, као ни до Корићке јаме, где су усташе њихова тела бацале након зверског мучења и убијања. Зато сам, приликом овог путовања решио да то неизоставно урадим и да цркви приложим икону архангела Михајла, коју сам добио из Јерусалима. Како сам наумио - тако сам и урадио. Али, оно што је уследило граничи се на невероватним, немам објашњења... Ушли смо у црквицу, у којој човек једва може да се исправи, и у тренутку када смо намеравали да запалимо свеће, из јаме сам зачуо јауке, крике, запомагање, плач... Изненађен, питао сам Љиљану да ли и она чује неке гласове, мада ми је већ по њеном изразу лица, који је одавао страх и неверицу, било јасно да ми се не причињава и да је гласове чула и она. Неколико тренутака само смо се немо посматрали, а цело тело ми је било у неком чудном стању, које не могу ни да опишем. Нешто између страха и неверице. Једноставно, осећање од којег се подиже коса на глави. То је трајало, чинило ми се, читаву вечност, све док најзад нисмо успели да упалимо свеће, након чега су гласови из јаме утихнули - описује догађај Радослав Мишковић, истичући да се најежи чак и када прича о ономе шта су он и Љиљана Дмитровић доживели поред Корићке јаме.

А, да мистерија буде још већа, чудне ствари су им се догађале и након што су чули гласове из Корићке јаме. Случајност или не, али тек што су Љиљана Дмитровић и њен послодавац Радослав Мишковић кренули даље ка Билећи, на њиховом аутомобилу је пукла гума.
 

- Сад, нека је пуцање гуме и била случајност, али просто не могу да верујем да се то десило на свега неколико стотина метара од Корићке јаме и након што смо чули гласове и утолико пре што су све четири гуме на аутомобилу биле потпуно нове. Када смо стигли у Билећу, све што смо доживели у црквици код Корићке јаме испричао сам свом пријатељу Томи Медену, али он ме је уверавао да то у њиховом крају досада нико није доживео. Након повратка са пута, помало у страху, отишао сам у један манастир да упалим свеће настрадалима у Корићкој јами и том приликом сам све испричао и монаху који ме је уверавао да није било у питању никакво наше привиђење. Рекао ми је и да ништа није случајно, већ да је то наговештај да је дошло време да жртве траже потпуну истину о злочину, који је почињен, али и њихова жеља да не буду заборављени- прича Мишковић.
Истина, све ово може да се прихвати и са одређеном резервом, али како објаснити следеће : у тренутку док је Љиљана Дмитровић, у телефонском разговору, описивала потписнику овог текста шта је доживела поред Корићке јаме, у њеном стану је из чиста мира експлодирао кабал електричне пегле, која је била укључена. Зато, и ако има случајности, онда их је баш превише!
 

Коричка јама (дио I) 

Коричка јама (дио III)