Југословенска ракета, пала на Украјину

Ја бих их питала пре свега – а знате ли ви шта је рат? Наш живот се за три секунде претворио у несрећу. – каже у филму Дениса Жаркова То није мој рат мајке детета које је погинуло за време НАТО бомбардовања.

Треба назвати ствари својим именом, то је била управо агресија, ма колико се трудили да замене тезе, предтављајући је као „хуманитарну интервенцију“ – сматра аутор филма, победник филмског фестивала 12 духовних веза у организацији руског омладинског пројекта Мрежа у номинацији „Држава“.

Сам аутор свој филм сврстава у гонзо-новинарство, имајући у виду да су то субјективне и реалистичке белешке. Мада објекстивност им придају спрски експерти који описују политичку позадину и еколошке последице бомбардовања. Оне су између осталог углавном „ top secret ” за обичне грађане.

У интервјуу за Глас Русије Денис Жарков истиче: о догађајима у Југославији треба знати, између осталог то важи и за људе мојих година, који су 99. били момци и за које су ови догађаји прошли безболно.

- 18. марта десило се спајање Крима са Русијом, тим поводом медији су често помињали Југославију. А сасвим близу је био још један датум, 24. март, почетак бомбардовања, и ја сам кренуо у Србију да се разаберем. Путовао сам са циљем да снимим репортажу о рату у далекој земљи, а вратио сам се у Русију са схватањем да тај рат није ствар прошлости, није само споменик на Ташмајдану, већ ракета која је у сваком тренутку спремна за лансирање. Истина о том рату је у људима који су га преживели, а уздати се на истину Европе, праведност њених обећања – у то се уверавамо, бесмислено је. И сада се исти догађаји дешавају у Украјини. Само то је много ближе мојој кући.

Како се односите према идеји филма Други сусрет о правом пријатељству два јучерашња противника – америчког пилота Зелка и србског припадника ПВО Данија који га је оборио. Да ли делите овај антиратни патос?

- Мени се чини да у том филму треба да буде покајање, неко треба да призна да је погрешио. Важно је да умемо да молимо за опроштај за грешке наше земље. То се, јасна ствар, у датом случају тиче САД. Сада, када је доступно мноштво извора, постало је све једноставније, схватити шта је добро, а шта лоше. Ми сви знамо како Америка води рат.

Да ли вам се свидела концепција фестивала 12 духовних веза и какви утисци су остали од посете двема земљама са најтежом европском судбином у 20. веку – Србији и Босни?

- Поново сам допутовао овде, заволео сам ову земљу – желим да делим топлину, тим пре имамо богату историју пријатељских односа. Што се тиче фестивала, јасно је да је 12 веза услован број. Неко више, неко мање, али главно је да оне помажу да се очува мир у нашој домовини. Русија је громадни дом са огромним бројем соба, који треба да стоји на јаком темељу.

Емир Кустурица је на састанку са вама, младим режисерима, говорио о томе како он прави своје мини-утопије, самодовољне просторе, зато што, очигледно, свет у принципу не може да се измени. Да ли се слажете са човеком који следеће године може да буде ваш предавач?

- Мени се чни да свет не може брзо да се промени. Али променама све једно треба тежити. И Андрићград је можда једна од првих етапа ове глобалне мисије коју је замислио Кустурица.

Тимур Блохин,