Рођење УН: проблеми и противречности

Пре 70 година на конференцији у Думбартон-Оуксу земље учеснице антихитлеровске коалиције почеле су да говоре о формирању нове организације безбедности. Предлози који су тада дати касније су постали основа Повеље УН – међународне платформе која је постала кључна у решавању питања војних конфликата годинама унапред. У том тренутку формирање УН било је најефикасније решење. Ипак одмах се појавио проблем између два табора – совјетског и западног.

Узајамно неповерење временом није нестало. А првобитно постављен принцип вета постепено је постао камен спотицања на путу решавања глобалних проблема, истичу експерти.

До средине 40-их година постало је јасно да Версајски споразум који је донет 1919. године више не функционише. Лига Нација као инструмент за спречавање војних конфликата тешко да је задовољавала потребе нове епохе. Истовремено ужаси Другог светског рата натерали су лидере озбиљно да се замисле о новом систему безбедности како би се избегле грешке прошлости. Ипак приликом формирања новог органа, његови творци много тога нису узели у обзир. Кључни елемент организације био је Савет безбедности са сталним члановима СССР (Русија), САД, Велика Британија, Француска, Кина, који је минимализовао усвајање могућих одлука, подсећа директор Института за политичка истраживања Григориј Добромелов:

- Најважнији принцип било је право вета било ког члана СБ УН на било коју колегијалну одлуку. А од древних времена је јасно да ако неко поседује право вета у колегијалном органу, такав орган у првом реду потребан је ради обуставе доношења неких решења, а не за активан конструктиван реформаторски рад.

Лидери Ун биле су земље победнице. Између два табора – совјетског и западног – одмах се појавила напетост. То је у великој мери отежало рад организације, истиче главни уредник портала TERAAMERICA, политиколог Борис Межујев:

- Главни проблем УН састојао се у томе што се њихово формирање подударило са почетком хладно грата. Како то може да се споји – с једне стране постоајње ове организације, а са друге потпуно размеђивање два система и земаља које су ове системе представљале. Али УН су учиниле тако да хладни рат не прерасте у ватрени. И у томе је њихова заслуга.

Требало је узети у обзир интересе две стране, а то није било једноставно. Свако је претендовао на своју сферу утицаја, због чега је расло стално међусобно неповерење, истиче Григориј Добромелов:

- Совјетски Савез, Стаљин није веровао својим савезницима. Он је имао за то основе. У завршном периоду Другог светског рата Велика Британија и САД су водиле сепаратне преговоре са Хитлером. То је већ наводило Стаљина на потенцијални конфликт са савезницима. Поред тога, ту је проба нуклеарног оружја коју су спровеле САД. А СССР у том тренутку није поседовао такво оружје. Исто као и западне земље – оне су праведно сматрале да СССР поседује у том тренутку најјачу армију на свету. Обе стране су се односиле једна према другој са великим степеном неповерења.

Али и завршетком хладно грата и распадом СССР конфликт није нестао, трансформисао се у конфронтацију: Русија-Кина с једне стране и САД, Француска, Британија с друге. Формат УН и даље лоше ради и више подсећа на рудимент догађаја 20. века, истичу експерти.

Александра Дибижева,