Конвоји за Србе и Русе се блокирају, а њихове избеглице се игноришу

Сваки човек који је макар и у најранијој младости био избеглица, до краја живота носи сећање на те тешке дане. И оно што је најбитније – код таквог човека се развија снажан осећај саосећања и живо интересовање за све њему сличне избеглице, где год се оне појаве. Све то важи и за читаве државе, па би отуда било сасвим логично да медији у Србији, у земљи која има највећу избегличку популацију у Европи, детаљно информишу јавност о избеглицама из Украјине у Русији. Међутим, зашто се то ипак не догађа?

Дакле, ако сте и сами избеглица са Балкана, или ако познајете барем једну такву особу, а сигурно је познајете с обзиром на њихов огроман број после ратних дешавања из 1990-их година, онда добро знате да свака таква особа савршено памти како је изгледао тај судбоносни дан када је отишла у избеглиштво, а такође се неизбрисиво сећа и сваког другог детаља из тог времена, без обзира колико су непријатне те успомене, те заувек дели свој живот на два дела – пре и после избеглиштва. Слично је и са колективним сећањем на нивоу целе државе, па се зато читава Србија може назвати врло осетљивим подручјем када је реч о избегличкој тематици.

Међутим, баш зато, десило се нешто необично. Наиме, Србија која по речима министра Вулина још увек има преко 40.000 људи са статусом избеглице, што је највише у Европи - у приличној мери затвара очи пред хуманитарном катастрофом која се ових дана одвија у Украјини, зато што су малтене све вести које допиру одатле толико штуре да их је све заједно могуће сместити у једну проширену реченицу просечног телевизијског водитеља или у исечак новина који би могао комотно да стане у кутију шибица. И све то упркос чињеници да је до сада, бежећи са југоистока Украјине, у Руску Федерацију пребегло чак 730 хиљада људи, а близу 150.000 је аплицирало за дужи останак, док је 48.000 затражило азил у Русији. Наравно, ни то није коначан биланс, зато што се те бројке мењају великом бризном, а број тамошњих расељених лица се сваким даним увећава за најмање неколико хиљада.

Иначе, слична оскудна медијска слика прати и велики хуманитарни конвој, састављен од безмало 300 камиона са неопходном храном за животно угрожено становништво, који се из Русије упутио у кризна подручја Доњецка и Луганска. У сваком случају, ни поменута непрегледна колона возила, дугачка три километра, очигледно није у домаћем медијском простору заступљена у оној мери, у којој би се могло очекивати, с обзиром да би било логично да србска јавност буде поближе упозната са судбином руског хуманитарног конвоја, какав је још недавно, пре само неколико година, такође био упућен и на Косово као помоћ Србима на Косову.

Подсетимо, у Србију је крајем 2011. године из Русије кренула слична колона са 25 камиона, са преко 300 тона помоћи, која се састојала од хране, електрогенератора, ћебади и намештаја, а мисија Европске уније ју је тада блокирала на Јарињу, не допуштајући улазак на Косово. Тада је руски амбасадор Конузин изјавио да их представници европске мисије фактички уцењују, постављајући неприхватљиве услове и истовремено излазећи из оквира свог мандата, а Дмитриј Рогозин је тада назвао тај покушај заустављања руског хуманитарног конвоја за Србе – „чистом самовољом и хуманитарним злочином“.

И управо због србског горког искуства са сопственим избеглицама и са заустављањем конвоја помоћи за Космет, најмање што би се могло очекивати, то је појачани интерес за иста таква дешавања, која се сада понављају негде другде и неком другом. Конкретно – у Русији. Али, супротно логици и жељи свих бивших и садашњих балканских избеглица, таквих опширнијих извештаја из Русије ипак нема много. Наравно, у домену је претпоставки да таква информативна оскудица такође представља неку врсту европске „самовоље и уцене“, али вероватно би се многи сложили да она уопште није далеко од истине.

Читајте више на Украјина и Новорусија из минута у минут