Српско-албанско кумство

Шумар Драгољуб Симић, из Куршумлије, усред ноћи пронашао десетогодишњу Ајшу Ишљами из подујевског села Слатина, која се изгубила када је кренула да у шуми бере печурке ине знајући прешла административну линију – у знак захвалности њенапородица понудила је Симићима да се окуме
Српско-албанско кумство

(Фото - Д. Борисављевић: Шумар Драгољуб Симић са пријатељем породице Ишљами, Фазилом Уком)

Куршумлија – Драма коју је 22. јуна проживела албанска породица Џевада Ишљамија из села Слатина код Подујева, када је његова десетогодишња кћерка Ајша изјутра кренула да бере печурке и залутала у шуми, прешавши при том административну линију, срећно је окончана захваљујући шумару Драгољубу Симићу из Куршумлије. А као израз трајне захвалности Ишљамији су Симићима понудили да се две породице окуме, што је и прихваћено са нескривеним задовољством.

– Већ је пала ноћ, враћао сам се са сином Миланом из села Трмка, где ми живи мајка. Почела је киша и спуштала се магла. Одједном, крај пута приметио сам силуету детета. Зауставили смо џип. Када нам је дете пришло, видели смо да се ради о девојчици, држала је корпу са набраним печурке. Кроз плач нас је упитала: „Куш кај Слатина?” (Где је Слатина?). Схватисмо да је Албанка, из села Слатина које је десетак километара са оне стране административне линије, и да је залутала – започиње сећање на ту драматичну ноћ шумар Драгољуб Симић, главни јунак ове приче.

– Ставили смо девојчицу у возило и окренули назад ка Трмки. Тамо јој је моја мајка, док сам трагао за бројевима телефона ранијих познаника с подручја Слатине, понудила да нешто презалогаји. Прво је онако уплашена одбила, после је узела само један кекс, а остале је ставила у џеп. Утом сам пронашао број телефона Фазлије Уке из Слатине и објаснио му о чему се ради. Овај је просто поцикнуо од радости: „Па њени је траже од јутрос и још се нису вратили ни њен отац и браћа”, рекао ми је Фазлија.

Драгољуб је потом дао телефон девојчици и она је на албанском поручила да је у доброј кући и да се не боји. Онда је Фазлија срећну вест да је Ајша нађена и да је на сигурном пренео њеним родитељима, па су се на уговореном месту нашли негде око поноћи: са једне стране административне линије у џипу мала Ајша, шумар Симић и његов син Милан, а са друге Фазлија на трактору са оцем девојчице Ђевадом Ишљамијем. Следили су загрљаји, пољупци, сузе радоснице...

На место описаног сусрета стижемо са Драгољубом и његовим сином Миланом, истим оним џипом у коме су били када су крај шумског пута пронашли малу Ајшу. Доле, у Укином долу, на тек покошеним ливадама група сељака. Кад изађосмо из возила, у сусрет нам пође најстарији од њих и први се топло поздрави са Драгољубом. То је Фазлија Ука, са братом Фемијом и синовима Ремзијем и Назијем. Ту је и њихов пријатељ Сахит Арифај из суседног села Дворишта. На наше питање како се „с оне стране” прича о читавом догађају и пожртвовности Драгољубовој, одговара Сахит: „Па сви смо ми људи, пре свега!”

Фазлија каже да је девојчица са родитељима тог дана ишла да бере печурке и да је кренула низ реку, као кад се иде у Слатину, а није знала да је пошла на супротну страну. Од места растанка с родитељима до онога где су је Симићи пронашли има шест-седам километара. Кад се мала Ајша вратила, у кући Ишљамија славило се до јутра.

Затим нам прича како је по овим ливадама с Драгољубом као дете чувао стоку, играо се и са другом децом из овога краја. Нико, каже, никад није стрепео ни од кога.

– Срећа да се Ајша задесила крај пута баш кад је Драгољуб пролазио џипом. Знате, ноћу је овде опасно, има и пуно вукова – додаје Фемија Ука, а реч поново узима Фазлија:

– Камо среће да нисмо преграђени. Зар да се одвајамо Драгољуб и ја кад смо заједно расли. Сада ни једнима ни другима није добро. Некад си могао да идеш куд хоћеш, да заноћиш где желиш и да се не плашиш да ти се нешто лоше деси. Сад се сви плашимо свега – закључује Фазлија.

Драгољуб додаје да су се у „срећна времена” једни другима налазили у добру и злу. На весеља и на жалости ишли су на обе стране.

Док разговарамо, Драгољубовог сина огреба по нози пас који се туда мотао. Сахит, Фазлија, његови синови и брат стрчаше се да му исперу огреботину.

На растанку Фемија нас позва да сиђемо у Слатину, код њих у кућу, на чај и кафу. То је, објашњава нам Симић, код Албанаца знак искрене почасти. Припремају се, рече, да ускоро на овим ливадама, приреде дружење, а тада ће и кумством потврдити захвалност породици Симић.