СТАРЕ ШЉИВЕ претвара у намјештај

Када није у гаражи, коју је претворио у радионицу, некадашњи полицајац Сретен Алексић из Добоја, иде у потрагу за порушеним стаблима шљиве, тополе, храста и другог осушеног дрвећа. Нарочито је активан послије олујног невремена, кад прикупља срушена стабла с коријењем која касније претвара у уникатни намјештај

- Дрвеће довозим с каменитог земљишта гдје коријење није могло да расте у дубину. Послије детаљног чишћења, дрво премажем лаком за чамце и другом заштитом, а затим долази мукотрпан посао обраде алатима за дрво - објашњава Сретен Алексић.

Каже да је занатски посао којем се посветио, много мање стресан од полицијског и да се није покајао што је узео отпремнину и пронашао себе у новом занимању. Један је од ријетких занатлија који намјештај за етно-ресторане, кафиће, викендице и баште израђује ручно, па ниједан његов производ није идентичан.

- Након лакирања, шљива добија црвенкасту боју која је на западу и те како цијењена. Столице, столови, кревети и други дијелови намјештаја врло су дуговјечни, а о њиховој љепоти не треба говорити - каже Алексић.

Дрвене плоче за столове прави од лаганог материјала јошиковог дрвета којим су обрасле сеоске њиве, а неуморно прикупља и осушена храстова стабла која су усљед напада црвице осушена.

- Кору с дрвета скидам ножем, јер само на тај начин дотјерујем шаре које послије лакирања долазе до изражаја. Купци све више напуштају пластику, а и у ресторанима су схватили да ништа од уникатног дрвеног намјештаја не може бити љепше - казује Сретен.

Поједини купци су били фасцинирани столицама на које је у удубљења уграђивао штављену јагњећу кожу, а због специфичног заната не искључује могућност да добије поруџбу из неког филмског студија за рустичан намјештај какав се користио у домаћинствима из деветнаестог вијека.

- Мој репроматеријал су коване кланфе, дрвени типлови, исушено дрвеће и лакови и фарбе. Занимљиво је да за први посао нисам могао добити микрокредит који сам тражио, јер су мислили да нешто муљам. Мислили су да се шалим када сам им објашњавао да ћу од старих шљива с коријеном производити намјештај - препричава Алексић мукотрпне почетке у занатској радњи од прије три године.

Убијеђен је да ће временом, стари занат којем се посветио, све више бити цијењен. За сада је одустао од намјере да производи рафове и дрвене комоде, које захтијевају много времена и труда.

- Никако не схватам зашто се извозе трупци, а толико имамо младих који би могли да се посвете овом занату. Врло је мало оних који разумију и цијене вриједности овог заната који је на граници с неком врсте умјетности - каже бивши добојски полицајац.

Већ три године продаје намјештај без иједног огласа, а једино гдје се појављивао јесу сајмови мале привреде на којима је било много заинтересованих који су обилазили око његовог штанда.

- Једном сам се кратко појавио на ТВ и човјек ми је наплатио 150 марака за тракторски превоз од осам километара. Помислио је да узимам много новаца за ово што правим, а једна гарнитура са столом и четири столице кошта само 250 конвертибилних марака - закључује Алексић.


Репроматеријал који нико неће

Многи дијелови намјештана направљени су од дијелова дрвета које заобилазе и шумокрадице и шумари. Због чврстоће материјала такво дрво је тешко за цијепање и не може се користити за огрев, а велики произвођачи намјештаја траже техничко дрво које има праве линије и облик.

- Узимам оно што други неће, али када виде финални производ - остају задивљени. И сам се понекад начудим шта се све може направити од дрвеног материјала којег имамо у изобиљу - прича Сретен Алексић.