Свети Петар Цетињски темељ српски

Предсједник овдашњег парламента г. Ранко Кривокапић, у свом големом незнању, побркавши два празника: Петровдан (12.јула, када се славе свети апостоли Петар и Павле) и Лучиндан (31. октобра, када се слави свети апостол и јеванђелист Лука, али и свети Петар Цетињски), честитао је 11. јула грађанима Црне Горе "сјутрашњи празник – светог Петра Цетињског". То показује не само да Кривокапић нема појма о стварима које су у било каквом односу са православном црквом (што смо знали и прије ове честитке), него и да за њега свети Петар Цетињски није уопште интересантан као човјек цркве (митрополит и Божији светитељ).
За Кривокапића и његово друштво свети Петар Цетињски је један од стубова "нововјековне црногорске државе", чија је наводна дјелатност на том плану – стварању црногорске државе, узор креаторима референдумском крађом настале државолике творевине. Захваљујући медијском мраку у Црној Гори, као и идеологизованом образовном систему, грађани Црне Горе нијесу у прилици да се упознају са елементарним чињеницама из своје прошлости. Принуђени су да из добро контролисаних медија и политикантских уџбеника свакодневно "гутају" ноторне неистине, попут оне да је свети Петар Цетињски стварао "црногорску националну државу".
Историјска истина је управо обрнута. Овај храбри архијереј се борио за стварање српске државе у њеним историјским и етничким границама. Наиме, он се почетком 1807. године, одмах по избијању руско-турског рата, преко архимандрита Симеона Ивковића, обратио главнокомандујућем Дунавске армије генералу Михељсону с планом-предлогом о обнови "славено-српског царства" да би га овај упутио руском цару Александру. По том плану, Црној Гори је требало присајединити Подгорицу, Спуж, Жабљак, Боку которску, Босну, Херцеговину, Дубровник и Далмацију, па би се од те цјелокупне територије образовало поменуто царство. Титулу српског цара узео би руски император, а постојао би и "президент", који би морао бити Рус. Његов помоћник био би цетињски митрополит с титулом руског кнеза. Престоница царства био би Дубровник. Поред цетињског митрополита, та српска царевина би, по овом плану светог Петра Цетињског, имала још три епископа: далматинског, которског и херцеговачког, са сједиштима у Задру, Котору и Требињу, гдје би биле отворене и богословије. Ова идеја светог Петра Цетињског, нажалост, није наишла на одобрење у Петрограду.
Овај пројекат светог Петра Цетињског о стварању српске националне државе објевио је у још у 19. вијеку руски историчар А. Петров у свом дјелу "Рат Русије и Турске". Такође у 19. вијеку, према једном руском извјештају, објавио га је Марко Драговић у раду  "Прилози за историју Црне Горе и Боке которске". Према Драговићу наводи га и Владан Ђорђевић у књизи "Црна Гора и Русија, 1784-1814". И други историчари га приказују, у краћој или широј верзији, као на примјер Д. Лекић у књизи "Спољна политика Петра I".
Дакле, свети Петар Цетињски је 37 година прије Илије Гарашанина формулисао српски национални програм који је подразумијевао стварање српске државе у границама у којима је, по његовом мишљењу, то било могуће. (Сматрао је немогућим да тада у састав уједињене српске државе уђу остале српске историјске и етничке територије: Славонија, Војводина, Шумадија, Космет и Македонија.) Размишљао је и о уједињењу Српске православне цркве, о чему је – као што смо видјели – имао конкретан план. Његов достојни насљедник на столици цетињских митрополита, Гаврило Дожић, који је у свему слиједио националну и државотворну идеју свог великог претходника, имао је ту срећу да буде на челу уједињене Српске православне цркве, онакве какву је желио и за коју се борио српски светитељ и српски национални идеолог – свети Петар Цетињски.