Три Врањске слике

 Слика прва 

Пођем у продавницу која је, гле чуда, насред улице Боре Станковића. Рекох, па добро, приводи се крају, мало има прашине, ок. Дођем до улаза у улицу - блато на све стране, а и да није блато, грађевинске машине ко усред градилишта. А и јесте градилиште. Уз све то, на сваких пар метара рупа и то три пута три. Ништа, рекох, има у Врању и других продавница. И на крају, нисам нашао шта ми је требало.

Слика друга 

 Идем тако улицом око 24.00, гледам своја посла (заправо, гледао сам на телефону колико читалаца има мој нови фељтон на Ал Јазеера Балканс) кад одледном, према мени лети киша лименки, додуше празних. Погледам, на клупици неколико средњошколаца и неколико девојака. 

 "Јао, извините, нисмо хтели, ми мислили један наш другар..."

 Па шта радите ту?- питам ја.

 "Па ево, кафићи раде до једанаест, па седимо после овде, пијемо пиво. Хоћете и ви једно?"
 

 Слика трећа 

 Преко тридесет степени у хладу. И овај пут (по мом обичају) идем и куцкам на телефону, кад комшиница ми добацује:

 "Дођи комшијо, ти си новинар, да сликаш, направимо си базен" каже сва поносна. 

 Опа, реко, одакле паре, има се може се. 

 "Ма јок, него онај темељ што почнамо таман је за базен"

 Погледам, оно стварно - недовршени темељ, преко фолија, вода - и ето базен.

 Па како ћете воду да замените?

 "Ау, комшијо, у праву си - тој несмо се сетили!" 

Иван Трајковић