Оаза сред каменог мора

Ловћеном покрива главу, а ноге брчка у мору, понајбоља је географска одредница овог за историју Црне Горе врло значајног села, данас препознатљивог углавном по пршуту и сиру.
   
Некад су Његуши били „врата Европе”
   
О Његушима сам, пре него што сам први пут стигла до њих, имала прилично магловиту представу. Иако сам знала да је у њима рођен Његош и да одатле потиче династија Петровића, веровала сам да је у питању забит, скрајнута од свих путева. А и шта би у том љутом кршу, какав сам мислила да јесте, тражио ико други до онај ко је ту рођен. Показало се да је та моја представа сасвим погрешна. Јесте да су Његуши можда најкршевитије подручје у Црној Гори, део „каменог мора”, али се родно место великог песника, владике и владара налази у невероватно равној, питомој и зеленој долини коју, највећим делом, пресеца пут прав као стрела. А о томе да је забит, нема говора. Штавише, чини ми се да је тешко наћи предео који има идеалнији положај.

Његуши као да су окачени о небо испод којег светлуца море. До Цетиња, престонице и краљевског града наше дојучерашње братске републике, има једва двадесетак километара, исто толико до Котора. Неких пола сата вожње, можда мало више за оне који нису овдашњи, па нису вешти узаном коловозу и серпентинама које се смењују у бескрај. Али, када се савладају, нарочито оне које практично почињу још у самом Котору, па се аутомобилом испне до превоја који одоздо изгледа као да може да се додирне руком, тешко је нагледати се лепоте. Доле се модри Бококоторски залив и зелени полуострво Луштица, а горе се, у природном амфитеатру окруженом кршем, пружа питомина. И не може човек а да се не запита одакле то да је равна као тепсија.

Загрљај Медитерана и континента

Објашњење нам је понудио мештанин Ђоко Радоњић, један од наших саговорника. Некада је Његушко поље лежало под Лужином, водом која је вероватно представљала остатак каквог глечерског језера. У то време овде је било мноштво водотокова, а најјачи је био Нелгоше, по којем су Његуши и добили име. И цео крај је изгледао потпуно другачије, био је много шумовитији. Што то више није, криви су тектонски поремећаји у 15. веку који су променили пут река, потока и поточића и одвели их на неку другу страну. Тако је, временом, језеро отекло и пресушило што је, разуме се, утицало и на околни биљни и животињски свет. Овом првом главе је дошла и немилосрдна експлоатација. Са Његуша се деценијама храст спуштао у Боку, а одатле лађама једрио у свет, све док и последње околно брдашце није остало голо.

Његуши се под овим именом први пут помињу 1420. године, докад су се звали Лединац, вероватно због леда у коме се овде није оскудевало. Оно у чему се овде не шкртари јесте врло специфична „арија”, мешавина планинског и морског ваздуха, која не само да овај крај чини несвакидашњом ваздушном бањом него и већ чувеној његушкој пршути, сиру и каштрадини (сушеној овчетини) даје јединствен, непоновљив укус. Захваљујући управо ваздуху, али и плодном тлу, овде се још од 16. века сејао кукуруз, а кромпир и пасуљ, поред сира и кајмака кога је данас залуд тражити, били су главни извозни производи. Извозило се највише у Боку, заправо у Котор, на такозвани Црногорски пазар до кога је водила узана и погибељна пешачка стаза којом су, бар кад је у питању био одлазак на пијацу, углавном табанале жене.
 
Први прави пут који је повезао Котор и Цетиње ишао је, наравно, преко Његуша и пробијен је 1884. године. Њиме је могла и дилижанса, што је учинило да ово место додатно живне, мада се не би могло рећи да његови становници ни раније нису имали везу са светом. Какву, казује податак да су учествовали у пробијању Суецког канала. У том циљу се 12 Његуша 1866. године отиснуло пут Александрије. Било је и оних који су, коју деценију касније, учествовали у изградњи пруге Бејрут–Дамаск, на истом послу су се нашли и у Кини, на Далеком истоку. Тамо су 1904–1905. учествовали и у Руско-јапанском рату. Набројати у чему су све предњачили захтевало би много простора, па, ипак, има тога што се једноставно не може оставити непоменуто.

Нада на жици

Одавде је први црногорски ботаничар Крсто Попов Пејовић, а сем њега биљни свет Ловћена помно је изучавао и саксонски краљ Фридрих Август. И појава првог аутомобила у вези је са једним чланом краљевске куће. У дотле чуду невиђеном, на Његуше је 1. јуна 1902. године стигао принц Бурбонски, син Дон Карлоса, шпанског претендента на престо. Непуних годину дана касније почео је да саобраћа први аутомобил за путнички и поштански саобраћај. Да овдашњим чудима тада није било краја, показало се и 22. августа 1913. године када је слетела прва крилатица, како су Његуши назвали авион.

Коју годину касније постављени су дрвени стубови за жичару, првенствено намењену превозу робе, којом се за 17 минута стизало од Котора до Његуша. Када је она престала да ради, тешко је рећи, али има оних који тврде да је функционисала до пред сам Други светски рат. Пројектовали су је и градили Аустријанци. Нешто слично је и сан данашњих Његуша, њих око 300 на броју. Тим пре што би једна таква атракција – а за њу, изгледа, има наде, бар ако је судити по обећањима надлежних, али и по кафанским препричавањима – могла да им доведе више туриста него што је то сада случај. И ко зна, можда би овде уместо шест–седам кафана, колико их сада има, опет било 46 као некада. У тако нешто верује и Марко Радоњић, потомак чувених гувернадура, који су дуго држали пола црногорског печата, симбол световне власти. Марко је одрастао у великом граду, бавио се фудбалом, путовао по белом свету и пре три године дошао на породично имање да би у самом центру отворио национални ресторан „Код Радоњића”. Није му, каже, било лако да донесе такву одлуку, одрекне се градског живота, породице која је у Подгорици, али верује да ће ово место повратити стари сјај и славу. И нада се да ће школско двориште опет одјекивати дечјом грајом, као онда када је било 600, а не само четири ђака.

Лети, тачније док траје туристичка сезона, има посла захваљујући уговорима с агенцијама из Будве и Дубровника. Пријатан амбијент, љубазан дочек, домаћи пршут и сир, знање два светска језика чине боравак у његовом ресторану више него памтљивим. Зато му се гости и враћају. Због њих, али и других, Марко опрема двадесетак соба, унапред рачунајући шта би све гостима могао да понуди. Зна да, ма како добра, била домаћа кухиња и чист кревет нису довољни. Данашњи туриста би и да шврља около, пешице или на бициклу, свеједно.

Кад се ови разиђу и последњи аутобус замакне за Крстац, превој према мору, онда самоћа тешко пада. Преостаје му само седење у сопственој или туђој кафани, дружење с мештанима, углавном старијим јер су млади давно отишли. А ни ови немају много времена, треба намирити стоку, ту и тамо покупити сено. Срећом, понекад му дође и неко од пријатеља који сви одреда сматрају да су Његуши негде тамо далеко, Богу иза леђа.

Што год да речем, мало је...

Од Марка одлазимо до цркве, једне од седамнаест, која се такође налази у центру и која је под заштитом државе. С нама је и Лазо Божовић, мештанин и кустос Његошевог музеја. Чудимо се запуштености ове цркве, а чуди се и он. Мисли да је то једна од малобројних знаменитости коју би ваљало понудити туристима исто као и, сву у рушевинама, кућу коју је Његош подигао оцу и мајци. Онда нам, са сетом, показује запуштено здање некадашњег хотела подигнутог у непосредној близини Његошеве родне куће и палаца, летњиковца краља Николе.

Одатле одлазимо на други крај села, код Миге, за коју тврде да једина у селу прави медовину на стари начин. Мада сама одржава породично домаћинство, не жали се. Каже да вредни људи могу добро да живе. Успут нам одаје и понеку тајну добре медовине. Важно је да се дуго кува, пажљиво скида пена и додаје студена вода, све док не постане густа и не добије боју чаја. А за медовину је, тврди, најбољи пелинов мед.

Већ на одласку, срећемо Драгољуба Мирковића који нам каже да су Његуши специфично племе које је дало многе умне главе, гостољубив свет који не зна за крвну освету, где се не памте пљачке. „Што год да речем о Његушима, мало сам река. То ви је моја ултима”, поздравио нас је на испраћају.