Три вијека самоће и проклетства

 Нека зла жена наговори браћу, свога мужа и дјевера, да сестру Јелицу, њену заову, свежу коњима за репове и живу растргну.Они је послушаше, али народ црквама обиљежи мјеста на којима је мученица на правди бога пострадала; тамо гдје су је браћа привезала коњима за репове, подиже се манастир Сестрољин, гдје је несрећници рука откинута – Рукомија, гдје јој је брада отпала – манастир Брадачу а гдје је душу испустила, сагради се манастир Заовина.
Ова легенда, забиљежена у Стигу и данас се препричава. Њу је и народни пјесник овековјечио познатом пјесмом „Бог ником дужан не остаје". Према тој пјесми, завидљива снаха је свој злочин скупо платила; ускоро се разбољела, боловала девет година, а тамо гдје је своју погану душу испустила земља се провалила и настало је језеро.
А поменути манастири, како легенда каже, подизани су у вријеме кнеза Лазара и представљају значајне духовне споменике Стига и Браничева. Изградњу манастира Брадаче народно предање различито утврђује, једни је приписују Вуку Бранковићу, други краљу Вукашину. Народ овог краја вјерује да се Брадача пуних триста година није могла обновити управо зато што је на њеног ктитора пало тешко проклетство, а наш народ, као што се зна, проклетима сматра обојицу – и Вука и Вукашина.
Прије 17 година, међутим, захваљујући у првом реду житељима села Куле, у општини Мало Црниће, манастир Брадача је обновљен и засијао новим сјајем. Археолог Млађан Цуњак и архитекта Снежана Вукашиновић биљеже да је у новије вријеме било више покушаја да се ова светиња обнови, али тек од 1968. године на овамо.
- Разлоге томе треба тражити у вјеровању, сачуваном у народу, да је Брадачу подигао Вук Бранковић да би скинуо са себе проклетство због издаје на Косову, те се нико није усуђивао да га обнови, плашећи се да то проклетство не пређе на њега – биљеже у монографији ове светиње Млађан Цуњак и Снежана Вукашиновић.
Први покушај да се на рушевинама старог манастира сагради нова црква регистрован је 1968. године. Тада је свештеник Душан Николић, уз благослов сада већ почившег владике браничевског, господина Хризостома, а уз подршку црквеног одбора и мештана Куле, затражио од надлежних државних органа дозволу за обнову Брадаче.
Владика је позвао да у Кулу дођу предсједници општина Пожаревац и Мало Црниће Бранко Ивошевић и Душан Гајић са предсједницима комисија за вјерска питања при тадашњим општинским конференцијама ССРН, да би на „лицу мјеста" чули и жеље народа. Оба општинска челника су се одазвала, па су од села Куле до манастира Брадача, пошто се аутомобилом и другим превозним средствима није могло ићи, стигли пешице.

Небудни предсједници

На развалинама старог манастира владика браничевски, г. Хризостом и свештеник Душан Николић очитали су молитву и одржали пригодне говоре. Предсједници Ивошевић и Гајић, како биљеже хроничари Брадаче, сложили су се да манастир треба обновити, па су обећали и помоћ. Надајући се да ће обећање бити испуњено, мјештани Куле су брижљиво почели да довлаче материјал и прикупљају новац.
Млађан Цуњак и Снежана Вукашиновић наводе да је владика браничевски, господин Хризостом посумњао у договор с представницима ондашње власти, па је казао: „Бог је хтио да баш на овом светом мјесту усагласимо наша различита животна опредјељења. Бог је хтио да се ми тако брзо усагласимо и донесемо од општег интереса конкретне задатке, а управо ми се чини да ће све то баш као и манастир остати на истом мјесту."
Његове пророчке ријечи су се обистиниле. Тадашњи општински комитет Савеза комуниста Пожаревац убрзо потом је расправљао о политичкој одговорности Бранка Ивошевића, свог члана и предсједника Скупштине општине. Према одлуци Комитета од 5. 11. 1968. године, он је искључен из Савеза комуниста.
У образложењу одлуке стоји:
„У вези са појачаном активношћу Цркве и њеним повезивањем са разним конзервативним, бирократско-етатистичким и непријатељским снагама и схватањима у СР Србији, анализиране су неке манифестације и акције Цркве које су добијале политички карактер на нашем подручју.
У селу Кула покренута је акција од стране владике да се на темељима некадашњег манастира Брадаче, који не постоји више од 500 година, подигне црква. Од стране Цркве ангажован је велики број људи у окретању према Цркви, због чега је лоша политичка ситуација у општини. То је од руководства општине Мало Црниће већ оцијењено. Бранко Ивошевић је заједно са владиком ишао у Кулу под мотивацијом да се ради о културном споменику, а пројекат који је израђен у Пожаревцу рађен је за активну цркву а не за обнављање манастира, како се то тврди. На подручју ове општине по овим питањима Бранко Ивошевић је ишао, а да се није обратио политичком руководству општине Мало Црниће, нити је икога консултовао. Сада се то користи за притисак на општинске органе од стране и владике и цркве да се изда дозвола за градњу."
Баш тако, од ријечи до ријечи, стоји у одлуци Општинскпог комитета након које је Бранко Ивошевић смијењен и са мјеста предсједника пожаревачке општине. Иста судбина потом снашла је и његовог колегу по функцији Душана Гајића и Малом Црнићу. Тиме је и дефинитивно пропао покушај обнове Брадаче, иако су већ била готова идејна рјешења.

Завјештање Чарнојевића

Од тада па до новог покушаја обнове протекло је 13 година. Овога пута тај подухват иницирао је један текст у „Православљу" 1. априла 1981. године. Њега је у далекој Аустралији прочитала Анка Јелинић, избјегла Српкиња из Винковаца. Она се 11. септембра те године писмом обратила владики браничевском за дозволу да обнови манастир. Међутим, из писма владике, господина Хризостома, посланог 14. 11. 1981. године аутору поменутог текста у „Православљу", господину Б. Живановићу, види се да је црквени великодостојник дошао до закључка да Анка Јелинић није у могућности да сама изнесе толики терет, па је замолио чланкописца да је одврати од те намјере.
- Трећа, успјешна обнова Брадаче везана је за протонамјесника Десимира Хаџи Јовића и владику браничевског, такође блаженопочившег господина Саву – подсјећа Млађан Цуњак. Подржан од владике, г. Саве, црквеног одбора и грађана Куле, Хаџи Јовић је формирао грађевински одбор и упутио захтјеве надлежним институцијама за добијање сагласности. Обнова је западала у тешкоће, али је протонамјесник био упоран, тако да је посао успјешно окончан.
Мало је сачуваних писаних података о овом манастиру. Најстарији помен датира из прве половине 16. вијека. У Брадачи је 1566. године „сједио игуман Панкратије, који је радио на преписивању књига". Према његовој заповијести у овом манастиру је преписан Пролог, богослужбена књига са текстовима из Старог завјета. Смедеревски дефтер спомиње Брадачу као манастир са три калуђера.
Средином друге половине 17. вијека, на свом путу за Браничево, Брадачу је посјетио пећки патријарх Арсеније. Он је манастир затекао у запуштеном стању. Из њега је узео минеј – мјесецослов и однио га у Пећ.
Истраживачи Брадаче наводе да је братство напустило манастир у вријеме велике сеобе, бјежећи испред турске одмазде. Претпоставља се да су Турци после буне Павла Смедеревца, који је био и црквени великодостојник, завели тешки зулум над становништвом, а посебно над манастирским братством.
Прије обнове манастира, обављена су детаљна археолошка истаживања Брадаче. Млађан Цуњак каже да су у сјеверозападном дијелу припрате, на 60 см дубине, нађена два већа камена блока, што је указивало на постојање гроба. Након уклањања камења наишло се на кости покојника умотане у најлон. Овај детаљ је јасно указао да су гробови оскрнављени у новије вријеме и то од стране нестручних лица. У наосу, на дубини од 60 до 90 см, нађена је манастирска скривница, која је такође била раније скрнављена и свакако опљачкана.
Археолог Млађан Цуњак каже да су обновом Брадаче испуњени услови патријарха Арсенија, записане на маргини узете богослужбене књиге: „Кад се манастир обнови да се исте врате и буду манастиру на службу."
- Молимо се богу да се у скоро вријеме у потпуности испуне патријархове ријечи и поменуте књиге, које су однијете у Пећ прије 300 година, поново врате у Брадачу – предочава арехеолог Млађан Цуњак.