Град вина и романтике

Вршац је град у југоисточном делу Војводине са 34.000 становника на само 10 квадратних километара, али је за његов обилазак, односно упознавање с културно-историјским споменицима, прелепим старим здањима, али и с новом, модерном архитектуром, потребно неколико дана. Ми нисмо имало толико времена на располагању, али смо видели готово све што је значајно у овом мирном граду у подножју Вршачког брда захваљујући Милораду Павковићу, становнику и заљубљенику у овај град, који нам је (не претерујемо) боље и од професионалног водича открио све тајне и лепоте Вршца.

Музеј, право чудо

Шетњу смо симболично отпочели од Градске куће, магистрата из 1807. године, јер су на овом здању, данашњој Општини, скулптуре које представљају виле заштитнице града и светог Теодора Вршачког, уз чији „благослов” смо кренули даље.

Одмах нам се пред очима указао прелеп трг где се сваке године одржавају традиционални фестивали фолклора и грожђа. Око њега су „коло” направиле старе, умивене зграде с чувеним кибиц-фенстерима, заостале из времена кад је овде владала Аустроугарска, али и модерни кафићи у којима млади безбрижно чаврљају заштићени пешачком зоном и ослобођени аутомобила. Ту је, у самом центру, и родна кућа највећег српског комедиографа Јована Стерије Поповића. Али то није све...

Зато није ни чудо што сам готово сат времена чекала фоторепортера Милана Јанковића, који је „скокнуо само иза ћошка” и, занесен архитектуром, фасадама, орнаментиком, изгубио се у времену и простору, заборавивши да га чекамо на сунцу које је немилосрдно пекло. Одвукле су га, каже, спомен-кућа у којој је боравио Карађорђе Петровић, па апотека из 1783. симболичног назива „Код спаситеља” у којој је музеј чувеног српског сликара Вршчанина Паје Јовановића, па румунска православна црква, а Градски музеј је, тврдио је, чудо и споља, а камоли изнутра. А наш домаћин Миша нас је пожуривао даље, јер је имао још много шта да нам покаже, а да би човек видео преко 300.000 експоната, потребно је време. Кад смо схватили да нема шансе ни да привиримо, разочарано смо слегли раменима.

Поглед „вредан милион долара”

Ипак, блага сета нас је брзо прошла кад се пред нама указала стара градска библиотека која већ 200 година чува традицију издаваштва кроз 200.000 наслова, па позориште „Стерија” из 1865. године и велелепни градски парк, некадашња Шериблова башта. Башта? На четири хектара! Можда су то биле баште за тадашње појмове и појмове Француза Шерибла који ју је још 1875. даривао граду. Хвала му, јер и ми смо уживали у хладу 1.100 стабала која су нас, боље него било какав клима-уређај, заштитила тог спарног августовског дана. Држећи се њих, стигли смо и до посластичарнице која никако не нарушава ову лепоту, а коју је 1870. године саградио Немац Карло Хофман, такође становник Вршца.

А на крају парка, наишли смо на степенице које воде до градског стадиона у облику потковице из 1950. године, одакле „пуца” поглед на Вршачке планине и кулу, симбол града, која представља остатке средњовековног утврђења из 15. века подигнутог на 399 м надморске висине, па скулптуру светог Теодора Вршачког, који је помагао народу да истраје у борби против Турака, због чега је и страдао, и најстарију грађевину у граду – Капелу светог крста из 1720. године. Нешто касније, радозналост нас је и одвела тамо да све то изблиза видимо. С последњим дахом смо се успели до куле и капеле. Уф, ко рече да је Војводина бескрајна равница? Ово искуство ме је натерало да поверујем да је Вршац 1439. године добио име од старословенске речи верх – врх. Ипак, вредело је попети се горе. Нема тог умора који неће избрисати поглед на Вршачке планине, најстарије у Панонској низији, чији се највиши врх, Гудурички, налази на 641. метру. Као и поглед „вредан милион долара” на спортски храм Миленијум којег се ни богатије земље не би стиделе. Стиделе? Могу само да сањају, као и луксузни хотел „Вила Брег”.

Чувари црквеног блага

А зашто се овај хотел с пет звездица тако зове, убрзо смо сазнали. Овог пута паметније и захваљујући колима. Ништа лакше него тако доћи до њега. А унутра несвакидашњи луксуз за наше услове: унутрашњи и отворени базен, ђакузи, сауне, прелепо и модерно уређене собе и ентеријер, ресторани, стаклени зидови кроз које видите Вршац као на длану, посебно аеродром где млади пилоти неуморно вежбају да лете. Купање у базену је посебан доживљај, као да сте на облаку јер се налази на ивици брда, а намерно ограђен стаклом како вас ништа не би ометало да уживате у панорами, чак и кад пливате.

Одатле се види и ново насеље, зову га Хемоград, које чине прелепе куће у низу и ништа мање лепи станови.

И ко зна колико бисмо ту остали да наш фоторепортер није журио да слика катедралу Светог Герхарда из 1728. године, која је необично привлачила његово око. Сјурили смо се низбрдо до ње и били фасцинирани витражима, оргуљама које су међу највећима у Европи, и збирком црквених застава које се љубоморно чувају.

Како су становници Вршца углавном православци, припадници српске или румунске цркве, али има и римокатолика и протестаната, свако има своје богомоље.

Тако смо најпре малом улицом великог српског песника, Вршчанина Васка Попе, затим Дворском, стигли и до Владичанског двора, седишта Банатске епархије, који у својим велелепним одајама од 1759. чува део српског православног блага и портрете вршачких владика. Једног од њих, Теодора Несторовића, црква је прогласила светим. Преко пута је Саборна црква из 1785. посвећена светом Николају, осликана фрескама које су радили најпознатији и најбољи иконописци.

Непрегледни виногради

Од толико информација и шетње поприлично смо ожеднели.

– Добро, Мишо, где је то чувено вршачко вино?

– Свуда докле вас ноге носе и поглед допире – готово увређено је одговорио наш домаћин. То је онај господин с почетка приче који на најбољи начин представља свој град тиме што га воли и познаје и то доказује речима:

– Виноградарство је у нашим крајевима почело да се развија још у трећем веку пре н. е. Пешчане дине Вршачких планина су биле идеално место за винову лозу, а становници овог краја су од Римљана учили виноградарски посао. Тако је у средњем веку Вршац имао развијено виноградарство, о чему нам говори извештај из 1494. године у којем се каже да је угарски краљ Ладислав платио десет златних дуката за буре вршачког вина. Неко време је наш град био и највећи произвођач вина на свету, који је на берзама дириговао цену вина – хвали се Миша, али не без основа и чињеница.

А оне кажу: захваљујући тадашњој аустријској владарки Марији Терезији (1740–1780) исушене су мочваре и тако створена огромна пространства плодног земљишта, која су омогућила убрзан развој виноградарства. Оно се толико развило да је 1875. године вршачко виногорје било највеће на свету. По подацима, ти виногради су се простирали на 10.000 хектара, узгајало се 257 сорти винове лозе и справљало 120 врста квалитетних вина. У Вршцу су 1869. године била 1073 винска подрума, а један од њих, „Хелвеција”, која постоји и данас, изградио је Бернард Штауб, швајцарски трговац вина, још 1880. године. Касније су их градили и „Вршачки виногради”, који и данас, кажу, имају један од три највећа подрума у Европи.

Изнад, чини се, непрегледних винограда, те Бахусове оазе, уздижу се такође простране Вршачке планине на 7.500 хектара, које имају 14 врхова од којих је Гудурички врх највиши у Војводини.

Ту су уточиште пронашле 123 птичије врсте, а међу њима орао кликтавац и змијар, уралска сова, горска плиска… Кажу да у тим старим листопадним шумама бораве и вукови, дивље свиње, срне, куне и јазавци. То смо поверовали на реч. Нисмо проверавали.

Једино смо се уверили да у Вршцу сви припадници чак 22 етничке групе живе мирно и у слози. Ваљда им у томе помаже питома природа, равница, блага клима и ветрови који непрестано и лагано дувају, покоја чаша доброг домаћег вина, а највише мирољубива, гостопримљива лалинска нарав. У све ово можете да се уверите и сами, већ од сутра, кад почиње чувени „Грожђебал”.