Политичка позадина нове кампање против Србије

 Медијска експлоатација наводног случаја „Србија и СПЦ против Црне Горе“ пред Судом за људска права у Стразбуру – реализује се пуном снагом и у пуном обиму већ неколико дана. То је била ударна вијест у свим провладиним медијима и у „независном“ дневном листу преко којег се „случај“ и пласирао. Чудно је у свему овоме откуд толико међусобног повјерења између „независног дневника“ и анонимног извора из Владе Црне Горе. Како је могуће да „независни дневник“ стане иза цијеле конструкције засноване на неистини да се Србија придружила тужби, не провјеравајући наводе анонимног извора из Владе? Још чудније је што то међусобно повјерење већ дуго траје упркос отвореној „свађи“ и препуцавањима.  

Управо преко „независног дневника“ који је веома критичан према бившем премијеру с времена на вријеме лансирају се овакви „случајеви“ у којима се са позиција црногорског национализма пласирају повјерљиве информације из владиних извора о угрожености од стране Србије. На тај начин, преко критички настројеног медија жели се постићи ефекат увјерљивости пласираних навода, а потом се преко свих осталих медија „случај“ шири на ударна мјеста и постижу основни унутарполитички и спољнополитички циљеви кампање. Овог пута, рекао бих, то су сљедећи циљеви:  

1. Унтарполитички: а) скретање пажње са социјалних тензија, организованог криминала и корупције на спољног непријатеља. б) преко Србије се врше међусобна разрачунавање унутар ДПС и унутар владајуће коалиције. Агресивна мањина у ДПС-у заједно са председником СДП прозива предсједника Црне Горе и „колебљивце“ због меког односа према „непријатељу“ и позива их да се придруже државном националистичком пројекту стварања потпуно новог идентитета ослобођеног србских примјеса.  

2. Спољнополитички циљеви: да се постигну колатералне користи тиме што би се Црној Гори из политичких разлога пружила прилика да брже напредује у НАТО интеграцијама. Основни политички разлог да се то учини била би жеља да се Црна Гора отргне од „претензија“ Србије и потенцијалног увлачења у сукобе и нестабилности у региону (Сјевер Косова, вехабизам у БиХ и Санџаку).  

А можда сам ја само умислио? И сви око мене...  

Ипак, само дан после објављивања текста STRATEGIJA MANIPULACIJE STANOVNIŠTVOM PUTEM MASOVNIH MEDIJA десило се управо оно о чему су писали Ноам Чомски и Никола Миланковић. Није искључено да их је управо тај текст инспирисао. Да се подсјетимо двије кључне тачке:  

1) ПРЕУСМЈЕРАВАЊЕ ПАЖЊЕ

Пажња јавности преусмјерена је са важних проблема на непостојеће.

Умјесто да одговоре на бројне конкретне социјалне и економске проблеме пажња се преусмјерила на апстрактне „глобалне економске изазове“ и на „духовно утемељење. Пониженим и осиромашеним грађанима пажња се преусмјерава на патриотизам и национално достојанство распиривањем емоција различитог набоја. Тада је речено да је „за очекивати да се прича о спољњој угрожености појача како се буду појачавале социјалне тензије“. И то се управо десило. Пажња је преусмјерена на провјереног „непријатеља“  

2) СТВАРАЊЕ ПРОБЛЕМА

Тај метод Чомски је назвао "проблем-реаговање-рјешење". Треба створити проблем, да би дио јавности реаговао на њега. И то се десило стварањем случаја „Србија и СПЦ против Црне Горе“. Да се политички опоненти, медији и грађани не би бавили конкретним проблемима корупције, криминала или социјалних тензија - медијски се креирао фиктивни проблем „спољне угроженост“. Онда се они који су измислили проблем реторички успјешно супротстављају непостојећој опасности умјесто да одговарају на оправдане критике и да рјешавају стварне проблеме.  

Шта ће тек бити кад дође до праве кампање...