Престоница роштиља

Лесковац се налази у срцу простране лесковачке котлине, толико плодне да ће биљка и из дугмета да никне, па воће и поврће ту има посебну сочност и сласт. Окружен је венцем планина, чији се обриси плаве у даљини, почев од Радана и Пасјаче на западу, зелене Кукавице и високог Чемерника на југу, до Бабичке горе, Селичевице и Суве планине на истоку.

И данас повезује исток са западом, a север са југом Европе и даље Блиским истоком, као некад, кад је био на царском друму, којим су путовали трговачки каравани и они који су носили порез султану у Цариград, због чега се још верује да негде успут има закопаног блага. Данас се аутопутем од Београда 280 км „прелети” за непуна три сата. Од Ниша је удаљен 45 км, од Софије и Скопље око 160 километара...

Пруга, сада међународна, стигла је овде још 1886, а док је грађена, уз инжењера Светозара Машина у граду на Ветерници је боравила и његова супруга Драга, потоња српска краљица, преудата за последњег краља из династије Обреновића.

Поглед са Хисара

Ако први пут посећујете Лесковац и очекујете градић паланачког типа на југу Србије, изненадићете се – пријатно. Овај град који су даривали и продавали, остављали и освајали, уздизали и уништавали – тако да је имао звездане тренутке и био седиште бројних занатлија, трговаца, индустријалаца, банкара, а после рата и деценије стагнације – опет се убрзано улепшава. Мурали су већ осванули на многим фасадама, захваљујући акцији нових општинских власти град је очишћен, униформисани жуто-бели таксији, као у неком уређенијем свету, круже улицама... А судећи управо по неким улицама типа авеније, у које спада и Булевар Ослобођења, или по великом главном тргу, са лепо уређеним парком, стиче се утисак да је реч о много већем граду од овог са 78.000 становника. Али, да пустимо бројеве... У Лесковцу заиста има шта да се види, под условом да знате где да тражите.
   
Ако желите да једним погледом обухватите град – нема погоднијег ни лепшег места од Хисара. Од парка Девет Југовића до врха води пут дуж којег су постављене клупе и сенице. По лепом времену поглед с овог брда пуца у даљину, а пошто се на Хисару налази и етно-археолошки комплекс, један од најзначајнијих у Европи, може се „бацити поглед” и у далеку прошлост. Ту су пронађени остаци из позног бронзаног доба. Најзначајнији налаз је жезло од нерђајућег чистог гвожђа, права реткост. Откривени су и зидови са траговима римских опека... Да употпуните знања из археологије, историје, етнологије, и у кратком времену видите вредне предмете из Лесковца и околине, рецимо из 30 километара удаљеног Царичиног града, који је у 6. веку основао Јустинијан Први, најбоље је да посетите Народни музеј, у самом центру, где је, прегледно и уредно, изложено бар 13.000 предмета, а још више их је у депоима – архивираних по највишим европским стандардима. Нестрпљиви да град упознамо и из прве руке, Музеј смо напустили у друштву Иване Ристић, заменице директора, шармантне и свестрано образоване Лесковчанке – праве особе да нас кроз малу шетњу упути у многе тајне овог града.

Прва станица – црква „Оџаклија” у центру, која је изграђена на превару! Како у турско време „каурима” није било допуштено да зидају богомоље, Лесковчани су их слагали да граде конак за свог свештеника, а да је тако „сведочило” је огњиште са оџаком. Турци су у то поверовали – и црква је, завршена 1812. године, остала и с оџаком и с именом. Занимљива је и по специфичном „озвучењу” – у дебеле зидове од ћерпича уграђивани су земљани лонци на размаку од метра, грлића окренутих ка унутрашњости. Лепа и скромна, једнобродна, без купола и било чега упадљивог, украшена једино тремом са аркадама, у сенци је велике „сестре” Саборне цркве Свете тројице, изграђене 1931. То је очаравајуће љупка, а ипак монументална грађевина са пет купола која многе подсећа на Грачаницу, иако је њен идејни творац архитекта Василиј Андросов имао на уму да направи спој српске средњовековне архитектуре.

Духовитост пре свега
   
Следећа „станица” нам је Шоп-Ђокићева кућа на Масариковом тргу, стара око 120 година, представница архитектуре 19. века. Кад се уз шкрипутаве нахерене дрвене степенице попнете на први спрат, видећете у највећој просторији таваницу у дуборезу, што је права реткост. Ту је сада седиште Туристичке организације, која чини велике напоре да госту града понуди много више од надалеко чувеног роштиља. Лесковачко лето, мултимедијални фестивал на отвореној сцени у етно-комплексу Шоп-Ђокић је један од њих.

Обавезно посетите и Градску кућу Боре Димитријевића Пиксле, која је била и седиште турског паше, а потом зграда музеја у оквиру којег је и данас. Налик је конаку кнегиње Љубице у Београду, с прелепим аутентичним намештајем, што сведочи о жељи добростојећих трговаца 19. века да покажу шта могу и имају.

Процват после ослобођења од Турака 1878. настао је захваљујући спретности и радиности Лесковчана који су пошли од оног што имају – надалеко чувене конопље. Прва фабрика гајтана за украшавање народних ношњи основана је 1884. у Стројковцу, из чега се касније развила озбиљна текстилна индустрија, тако да је средином 19. века имао 13 текстилних фабрика – због чега је прозван малим Манчестером.
Надалеко познату индустрију хемијских и козметичких производа покренуо је Јован Влајчић оснивањем погона за израду парфимерије и сапуна 1872. Ницале су и фабрике опеке, црепа, металних производа, намештаја... Индустријалци, који су учили у ходу, своје синове су школовали у иностранству. Нови стил је највидљивији по палатама: Тонкићевој, Теокаревићевој, прелепој кући Сотира Илића, породичној кући Влајчића, у којој је сада Радио... Афинитет према европској култури данас негује Друштво Србија–Француска, о чему нам прича романиста др Душан Јањић, председник Друштва које организује ревије француског филма, вечери шансона, издаје двојезични часопис, шаље младе у Париз да виде свет из прве руке...

Захваљујући прваку Народног позоришта глумцу Ђорђу Томићу, и његовој пасији да сакупља старе фотографије, разгледнице и часописе на основу којих је за ТВ Лесковац направио серијал од 22 приче, сазнајемо о многим живописним детаљима из прошлости, па и онај о Драгутину Стаменковићу Славују, власнику истоименог биоскопа из 1920. Драги је имао чудан смисао за рекламу, па је у време приказивања филма „Пропаст Помпеје“ по граду просипао пепео, а за време пројекције „Дракуле” у сали држао ковчег са упаљеним свећама. Како га је месни адвокат стално због нечег критиковао и бојкотовао, Драгом је досадило па је послао Циганче да пред његовом кућом шета магаре које је носило таблу с натписом „С’м ја не идем у биоскоп код Славуја!”

Лесковчани се подсмевају себи, а још радије оном до себе – увек са много духа. Писац Добривоје Каписазовић о томе каже: „Стари Лесковчани, мераклије и гурмани, све шаљџије, сојтерије и големи подсмежџије... У подсмеху и у шали и надимке себи дали...”

Надимци за „цел живот” били су не само духовити, необични, већ и психолошки проницљиви. Ту се могло чути да је Мита – Смејурија, и с њим Трајко Таралија, Мика Ћуре, Драги Буре, Тоша Зуцка, Мита Гуцка, Горча Плећка, Ване Цвећка, па Рупица и Фајдица, уз то Главосек и Криворек...

Лесковачко „фрљање с падежи” и гутање самогласника типично за југ Србије ушло је у вицеве, а на телевизија га „рекламира” и Ђоша. Признајемо, нисмо га баш много чули међу Лесковчанима. Штета. Јер аутентични лесковачки говор, део призренско-тимочког дијалекта, има и шарма и стила, иако је понекад потребан и „преводилац”.

Српски Колорадо

Преводилац нам није био потребан у разговору са градоначелником др Владаном Маринковићем, од кога смо чули да је здравље лесковачког „Здравља”, богу хвала, после успешне приватизације, сада у саставу „Актависа”, одлично, да је овај фармацеутски гигант добио најсавременије сертификате квалитета, планира се и изградња нових постројења, а и даље је као донатор саставни део спортског и културног живота града.
   
Пошто лесковачка општина спада у сиромашније, отварање нових радних места постаје императив. Оживљавање некад моћне текстилне индустрије један је од првих задатака, чини се решивих. Капитал из Аустралије реанимирао је „Летекс” – очекује се отварање 500 радних места. И још хиљаду после нове године за потребе кипарске компаније која је преузела „Домаћу радиност”. Има интересената и за Фабрику чарапа „Зеле Вељковић” која је „обувала” пола Југославије.

У Лесковцу има и воље и потенцијала за брз опоравак. Има младих и образованих људи, постоје две више школе, Технолошки факултет... Из света се вратио и генетичар др Миодраг Стојковић, припрема се отварање болнице за вештачку оплодњу – добар разлог да многи дођу у овај град. Лесковац је познат и као сајамски центар, с необичном халом у облику српске шајкаче!

Немојте пропустити ни посету кањону реке Вучјанке, која због лепоте с правом може понети епитет српског Колорада. Ту, на падинама Кукавице, користећи снагу плаховите Вучјанке, међу врлетним стенама, лети у мору зеленила, зими ушушкана у бели „капут”, смештена је хидроелектрана Вучје, због чега је град међу првим варошима добио „сунце у стаклету”, како је народ живописно звао електричну сијалицу. Машине ове електране већ сто година раде као швајцарски сат. Немојте пропустити ни посету Музеју текстила у воденици у Стројковцу, ни древној рударској цркви чији су темељи грађени у петом веку.

Развоја туризма нема без одговарајућих путева, хотела, ресторана, кафића... У овом случају пут је одличан, добрих кафана има напретек, а засад се може одсести у хотелу „Београд”, „Хајату пет”, или у неком од приватних пансиона какав је и „Перла”, где је, осим пријатног амбијента, и доручак по жељи, чак и макробиотички.

Иако се наша „мала шетња” кроз град и околину продужила у дводневни обилазак, пропустили смо још много тога, па и Јашуњске манастире у којима су, како смо чули, дивне фреске, што је доказ да у Лесковцу има шта да се види, зато – не пропустите да посетите овај град!

Историја и име

По легенди, испод брда у близини садашњег града налазило се језеро које је пресушило. Временом је ту изникла леска, по којој је насеље добило име пре више од 600 година. У време турске владавине било је промењено у Хисар, од турске речи тврђава.

У средњем веку град је био познат као Дубочица. Историја овог краја може се најсигурније пратити од 12. века н. е. када је српски жупан Стефан Немања од византијског цара Манојла Првог Комнина на поклон добио Дубочицу. Из времена цара Душана поједина села у Дубочици, па и сам Лесковац, даривана су манастирима. Стефан Душан је 1348. село Лесковац поклонио манастиру Хиландару. Дубочица је током 1374. ушла у састав области којом је управљао кнез Лазар, а 1412. турски султан Муса оставио је пустош у овом крају. Све до 11. децембра 1877. град је био под турском влашћу и седиште нахије по имену Дубочица.

Лесковачка „мућкалица” и „воз”

Краљ лесковачког роштиља, којем је посветио читав живот, био је Драган Глигоријевић – Драги Буре. Роштиљ мајстор и легенда. Припремао га је и за краљицу Елизабету, и за Тита, био победник у Монтреалу у 1967. Рецепт за лесковачки роштиљ је мајсторска тајна, патентиран је. Јунеће месо с географски одређеним пореклом мора да одлежи бар 24 сата, меље се као за паштету, добро се умеси, да би било еластично, а једна од тајни је и додавање ледене воде. За разлику од других, „Кад падне лесковачки кеваб, он одрипне од земљу, па се врне у тањир!” Лесковачки „воз” подразумева три ћевапчића, малу пљескавицу, вешалицу, кобасицу, џигерицу у скрами и добро зачињене љуте уштипке од млевеног меса. Прати га низ сосова и салата љутеница, ајвар, или бар папричица.

Најбољу лесковачку мућкалицу коју смо икад окусили, у не баш кратком животу, јели смо у ресторану „Колиба” на изласку из Лесковца. Одличан роштиљ једе се и у „Сандокану”, „Војводићевом дому”, „Бавки”, на киосцима „Бибац” или у центру у „Чавки”.

Роштиљијада која траје недељу дана са више од 200.000 посетилаца озбиљно конкурише Гучи, јер се у град слегне море гурмана свих узраста којима се сем укусног залогаја нуде и друге атракције – карневал, избор за мис, концерти, смотре фолклора, посете музејима...