Најкраснија у престоном граду

На месту где су се некада налазила византијска утврђења, која су била заштита од долазећих словенских племена, и где су постојала насеља још од неолитског доба, подигао је кнез Лазар свој престони град. Време изградње тврдог града Крушевца везује се за седамдесете године четрнаестог века. У писаним документима помиње се неколико година касније: у даровној повељи манастира Раванице, у повељи којом кнез Лазар потврђује привилегије Дубровчанима и у документу којим кнегиња Милица 1395. потврђује повластице манастиру Светог Пантелејмона, на Светој гори. И Константин Филозоф у "Житију деспота Стефана Лазаревића", говорећи о кнезу Лазару, потврђује да је он подигао град Крушевац:
"У своме животу сазда тврде градове, сазда и звани Крушевац, у коме подиже најкраснију цркву великоме првомученику архиђакону Стефану, ради молитве за увек спомињанога сина свога, тј. деспота Стефана’’. Тако је настала престона црква, позната као Лазарица, која је делила судбину Лазаревог града, који је изгубио свој значај падом у турске руке 1455, поставши Алаџа Хисар (Шарени град).
Доласком Турака црква је постала "за Србе неприступачна’’ и временом запустела. Кровни покривач је искоришћен за изградњу сараја великог везира, а црква претворена у стају за коње. За време кратке аустријске владавине у Крушевцу (18. век) извршене су извесне поправке и црква осликана, али је поново "доспела у рђаво стање’’, јер у једном опису из доба Кочине крајине стоји да"... у овом месту има 150 турских и 120 хришћанских кућа... и једна врло велика црква, зидана, готово пропала, која је била дворска црква српскога кнеза Лазара’’. Црква је постала активна и у време четвртог аустријско-турског рата, када је дошло до промене црквене славе, која се посвећује рођењу Пресвете Богородице. Тако је записано и на звону које је касније цркви поклонио Карађорђе.
Прва обнова је почела после ослобођења Крушевца од Турака, када је црква "отворена, очишћена, мало олтара преграђено и народ се моли Богу...’’ Друга обнова је извршена 1843, у време кнеза Александра Карађорђевића, када је урађен иконостас који и данас постоји, а стари живопис "премалтерисан’’. И касније поправке, измене и дозиђивања, вршени "из добрих намера’’, увелико су изменили првобитни изглед. Озбиљна рестаурација започета је почетком 20. века. Стручни надзор и контролу вршио је архитекта Министарства грађевина Пера Ј. Поповић.