У памет се, браћо Црногорци!

Када се пре непуне две године, током спектакуларне прославе одвајања Црне Горе од Србије, у маси барјака Цетињем завијорила и хрватска шаховница, учинило ми се да моји Црногорци већу срамоту себи неће моћи да учине. Ових дана, међутим, јасно ми је да је то са усташким знамењем била само играрија опијених „монтенегрина".

Како ствари стоје, а више од свега бих волео да сам у дебелој заблуди, Црна Гора се навелико спрема да у следећих месец или два учини нешто опако, нешто после чега ће између Пријепоља и Бијелог Поља земља да се отвори. У тај амбис утонуће векови, избрисаће се трагови стотина генерација...

Могућност да црногорска власт подлегне притисцима, почини сама над собом противприродан блуд и сврста се у оне који су признали Косово за независну државу потпуно је опипљива. Нећкају се Мило и остали црногорски главари, мудрују, али сва је прилика да ће скорих дана просути жуч по овој живој рани. Рани која нам је заједничка, али која званичну Црну Гору нимало не боли. Тако барем каже Филип Вујановић, а нису џабе Албанци листом за Фићу гласали да остане председник. Објашњава Филип, нема везе статус Косова са његовом државом?! А кад би само мало кукавац размислио шта прича, сам би себи језик ишчупао. Па сви црногорски владари, колико их уназад два века има, китили су се косовском круном као највећим благом. Није било виђенијег Црногорца који себе није сматрао највећим Србином, племенитим наследником Милоша и Лазара. Али, ти људи су часно изгинули и сада живе у славној историји. Овим данашњим Црногорцима дражи су Версаће и Габана од њихових Срба - Марка Миљанова, краља Николе и владике Рада.

У „Горском вијенцу" сердар Вукота каже: „Ко издао, браћо, те јунаке, који почну на наше крвнике, спопала га брука Бранковића, часне посте за пса испостио, гроб се његов пропа на та' свијет..." Браћо Црногорци, мислите о томе! Још није касно.