Дебитанти заблистали у Кану и Венецији

Чиме је обележена протекла година у руској кинематографији? Експерти које је анкетирао Глас Русије су једнодушни у мишљењу: сензације се нису десиле, али открића је било.

Међу новим именима руске кинематрографије је на пример 36-годишњи режисер Алексеј Андријанов. Његов авантуристички акциони филм Шпијун – о раду агената сукобљених обавештајних служби уочи Другог светског рата – имао је у Русији успешну дистрибуцију и био је приказан на националном каналу. А када су Шпијуна купили у Америци, филм је за неколико дана боравка на видеосервису избио по гледаности на 14. место међу 2500 европских, америчких и азјских филмова.

Још веће откриће минуле године била је недавни дипломац института кинематографије, 23-годишња Таисија Игуменцева. Њен полусатни филм Пут на... није био широко приказиван у Русији, зато је покупио награде на међународним фестивалима, између осталог победио на конкурсу студентских филмова Канског фестивала. Јунак филма је млад момак, неприметни менаџер мале продавнице који је смислио дрски начин самоизражавања: увече он излази у двориште, окружено вишеспратницама и псује из све снаге. Бију га, а он све једно излази и виче. Покушава да бар некако напусти своју сиву егзистенцију. Нетрадиционални филм је прво изазивао отпор у круговима експерата, сећа се Таисијин педагог, познати режисер Алексеј Учитељ.

- Када је овим филмом Таисија бранила дипломски рад, сећам се, дошло је до скандала, зато што јој је комисија дала не петицу, већ четворку. Ја сам иступио врло оштро, замилио да ревидирају одлуку. Било је поновно заседање. И све једно оставили су јој четворку. Тада сам им рекао: још ћете зажалити!

Несумњиво откриће 2012. године је новинарка, професионални историчар филма Љубов Аркус, која је дебитовала документарним филмом Антон је ту поред. Филм је изазвао одушевљење на Венецијанском филмском фестивалу, мада је приказан ван конкурса. Преко судбине аутистичног дечака Аркус је избила на огроман проблем: како у Русији осигурати достојан живот људима са физичким недостацима. То није једноставно филм, то је грађански поступак, тврди у инверјуу за Глас Русије филмски критичар Светлана Хохрјакова.

- Љуба Аркус је неочекивано дебитовала у документарном филму. Снимила је чак филм... Не знам како се зове. То је највероатније акција душе. Снимила је зато што није могла да не сними!

Упоредо са новим именима експерти наводе и нове тенденције на филму, које су пронађене прошле године. Светслана Хохрјакова наставља.

- Појавило се врло много филмова направљених у форми новела. То је сигурно знак када не један човек, већ неколико одједном користи такав поступак. То сведочи о некаквом посебном мишењу режисера.

Чиме се то објашњава? Претпоставки је много, али једно лежи на површини: промењен је ритам живота, спот мишљење је постало уобичајено како за публику, тако и за уметника. У форми новела, на пример, снимљена је драма режисера Василија Сигарева Живети, која је 2012. добила Гран-при на Фестивалу источноевропског филма у Висбадену.