Драгомир Анђелковић: (Не)Могућа комбинаторика

Хировито и навалентно – као некада осиона француска краљица – у наше време се неретко понаша Вашингтон. Није увек сигуран шта хоће, али нешто хоће одмах и ради тога је спреман свашта да уради. А по принципу „кадија те тужи, кадија ти суди“, сам себи даје одговор сличан Калоновом, те се онда агресивно баца на злостављање неке геополитичке жртве, да из ње исцеди оно што жели. Да је тако, указује и најновија „сиријска“ изјава Керија. Русија и неке друге државе, као покушај излаза из крваве пат позиције, предлажу одржавање „Конференције за мир у Сирији“, односно преговоре између зараћених страна. Асад би, и поред посредног учешћа Запада у рату на страни побуњеника, могао да тријумфује на бојном пољу када се САД у сукоб не би умешале директно. Али, недавно смо видели да оног момента када владине трупе почну да постижу значајне успехе, смисли се нека подметачина типа Рачка, те се покрене евроатлантска војна машинерија. Русија је спречила да она овај пут почне да „бљује огањ“, али је и Дамаск томе допринео тако што је разумео поруку и прешао у дефанзиву. Што се тиче побуњеника – тј. страних плаћеника помешаних са по којим Сиријцем – они не могу да добију рат, али, са САД и другим менторима иза својих леђа, дуго могу да га воде. У таквим околностима једино решењу су преговори. И док Вашингтон, уз Москву, наводно такође ради њима у прилог, као гром из ведра неба одјекне нови амерички захтев. А он гласи: „Повлачење Асада услов је за преговоре“. Другим речима, како би био разрешен сукоб две стране, Вашингтон од једне тражи да прво капитулира па онда иде на преговоре. Како званичници САД цинично тврде, услов за преговоре је формирање прелазне владе која би у земљи успоставила ред. Невероватно! Па да Сирија до такве владе може да дође, што би јој уопште требала мировна конференција? Знају све то у Белој кући, али по принципу Марије Антоанете, егоцентрично траже оно што им треба, макар било и нереално да то добију. Уосталом, уплашени политичари угрожених држава, под притиском, неретко дају и оно што, судећи логично, не би могли. Да би опстали увијају се као црви и раде оно што је скоро противприродно. То видимо и на нашем примеру. Тако осиона и агресивна Америка често добија и оно што није могуће да јој се да. Но, не баш увек. Некада наиђе на тврде орахе, који, пружајући јој отпор, успевају да постигну и оно што многима не делује могуће. Сетимо се Радована Караџића, Момчила Краишника и других људи из некадашњег врха Српске. Онда када је Вашингтон био на врхунцу снаге, а чак је и Београд напустио РС, они нису одустали од својих планова. Република Србска је одржана, противно вољи светских моћника и поред њихове директне интервенције, и то у временима када су они скоро неограничено „палили и жарили“ широм света. Наравно, то није увек могуће постићи. Хладне главе треба процењивати где постоје људски, географски, економски и сви други нужни основи за постизање „немогућег“. А они постоје у вези са отпором Дамаска. То добро знају и Американци, чија заслепљеност сопственом силом, у околностима када им се кола котрљају низбрдо, није баш онаква каква је била у првој половини 90-их година. Обама, Кери и њихови сарадници, сигурно знају да оно што траже не могу да добију, али то им овај пут није ни намера. Очито желе да и даље имају оно што су већ добили. А то је рат! Док говоре о миру, до даљњег, САД заправо желе продужетак сукоба у Сирији, па сада саботирају руске мировне напоре! То је кључ за разумевање нових захтева Беле куће. Извор: Новине Новосадске