Историја вета у Уједињеним нацијама

Русија, чији је амбасадор у УН Виталиј Чуркин ових дана најавио могућност вета у случају покушаја усвајања резолуције о Косову и Метохији супротне интересима Београда, право употребе вета искористила је три пута од распада Совјетског Савеза 1991. године.

Право на вето има пет сталних чланица Савета безбедносту Уједињених нација, а Москва је за време хладног рата често прибегавала овом средству.

Од 1945. године, када су основане УН, пет сталних чланица Савета безбедности употребило је право вета више од 250 пута, од чега СССР, односно Русија, скоро половину - 120 пута. Следе САД, које су вето употребиле 76 пута, Британија 32, Француска 18 и Кина свега пет пута.

Совјетска лакоћа у потезању вета током хладног рата довела је дотле да су двојица њених најпознатијих министара спољних послова, Вјачеслав Молотов и Андреј Громико, чак добијали надимке због тога - Молотов је био назван "господин Вето", а Громико "господин Њет".

Москва се најчешће противила пријему нових чланица у УН, јер је инсистирала да све совјетске републике имају засебну столицу у светској организацији, што су САД оспоравале.

Током корејског рата, СССР је ишао још даље од честе употребе вета - амбасадор те земље није ни учествовао у гласањима у Савету безбедности, што се аутоматски рачунало као стављање вета.

Са друге стране, Вашингтон је право вета у више од педесет одсто случајева употребио бранећи Израел и спречавајући резолуције у којима се критикују понашање војске и политика ове земље.

Од распада СССР-а, медјутим, Москва је праву вета прибегавала ретко. У последњих 16 година свега три пута - спречена је резолуција којом се критикују босански Срби због спречавања УНХЦР-а да придје Бихаћу, блокирана је резолуција о уједињењу Кипра и последњи пут, 12. јануара 2007. године, када је заједно са Кином спречила резолуцију којом се тражи ослобадјање свих политичких затвореника у Мијанмару.

У неким случајевима претња употребом вета била је довољна да се одустане од предлога резолуције и да се циљ оствари мимо Савета безбедности.

Такав случај био је са бомбардовањем Србије 1999. године, када је интервенција покренута без сагласности Савета безбедности из страха од противљења Русије и Кине, и нападом на Ирак 2003. године, када је и Француска претила употребом вета против интервенције.

До даљег остаје отворено питање какво ће се ствари развијати када је у питању нова резолуција о Космету.