Новчане разлике видљиве у мозгу

Постоји ли тајна веза између људског мозга и новца?
Економисти су претпостављали да занимање за новчану добит опада с порастом богатства, али нико до сада није био кадар да тај однос измери. Неуробиолог Филип Тоблер са Универзитета Кембриџ (Велика Британија) са сарадницима, открио је да се централни нервни систем имућнијих мање узбуђује на мале износе, за сиромашније је свака свота – велика. Истраживање је прибавило биолошке и психолошке (бихејвиористичке) доказе који подупиру темељно економско начело – гранична корисност. Наиме, људи исту гомилу пара цене све мање што постају богатији.

Истраживачи су у огледима одабрали тзв. павловљевски приступ да би одгонетнули како благостање утиче на способност учења повезану с финансијским подстицајем. Уместо звонцета и хране које је руски научник Иван Павлов користио у испитивањима на псима, применили су јасне и замућене снимке с приказаним кованим новчићем од 20 пенија.

Окупили су 14 студената с различитим приходима (од родитеља или повремених послова) и уштеђевинама, чија су мождана збивања праћена помоћу функционалне магнетске резонанције (fMRI). Три апстрактне слике увек су претходиле разговетној новчаници од 20 пенија, а следеће три апстрактне биле повезане с мутним приказом исте кованице.

Када су испитаници тачно предвидели да ће разговетна слика кованог новчића уследити после апстрактних на монитору и своје предвиђање означили притискањем дугмета, зарадили су правих 20 пенија, што у Великој Британији није довољно да се купи пакетић гума за жвакање. Сваки је високошколац имао по 210 покушаја погађања.

Магнетска резонанција је разоткрила да су код сиромашнијих мождане радње биле живахније у тзв. центру за награђивање (стриатум) него код богатијих. И да је другима требало више времена да успоставе везу између слика и новчане награде.

Филип Тоблер би радо посматрао како се мозак богатијих студената понаша када угледају знатне износе пара, али нема довољно новца за проучавање у којем би се кудикамо више потрошило. И поред тога, уочена је битна статистичка разлика између богатих и сиромашних високошколаца у вези с поверењем у властите одговоре. А то је у блиској вези са учењем.

Студент који нема прихода ни новца у банци три пута је уверенији у свој одговор кад погађа која слика следи од парњака с годишњим дохотком од 25.000 фунти и 2.000 фунти на рачуну. Филип Тоблер верује да резултати дају доказе противречне економској теорији Данијела Канемана и Ејмоса Тверскија, који предвиђају да богати људи постају толико навикнути на своје благостање да се више не осећају богатима и почињу да цене новчане успехе у истој мери у којој и сиромашни.

Напротив, снимци мозга и бихејвиористички тестови у овом изучавању иду у прилог старијој економској теорији граничне корисности која говори да се субјективна процена финансијског добитка смањује с повећањем нечијег имовног стања.

„Милионеру долар вреди мање него некоме ко има само 100 долара на рачуну”, закључује Филип Тоблер.

Богаташи се, једноставно, разликују.