Станишић, Mилошевић, ЦИА и остали

У Ленглију 1996. се разговарало о хапшењу Ратка Младића, Сребреници, могућем нападу Хрватске на Источну Славонију и Барању, претњи од исламског тероризма
Стојичић, Соколовић и Станишић на гробу Александра Ранковића Фотодокументација Политике

Јовицу Станишића, шефа тајне полиције Слободана Милошевића, и Вилијама Лофгрена, официра ЦИА, спојио је један српски опозиционар 1992. године. Државна безбедност је у то време прислушкивала и опозиционара и америчког амбасадора Ворена Зимермана.

– Колико људи имате – питао је амбасадор.

– Педесет – одговорио је опозиционар.

О том разговору Станишић је обавестио Милошевића. Пошто се истутњао, председник Србије је рекао да се амбасадору пренесе порука. Лофгрен је у то време био званични представник ЦИА. После Милошевићевог одобрења, шеф Државне безбедности позвао је Лофгрена у службену вилу Србије у београдској Ботићевој улици. Официру ЦИА је предочен разговор Зимермана и опозиционара, саопштена му је и љутња Милошевића.

– Било би боље да ваш председник ипак разговара с нашим амбасадором – рекао је Лофгрен, пошто Милошевић месецима није хтео да прими Зимермана.

Ето, тако је озваничена веза Станишића и Лофгрена коју је ове недеље оживео „Лос Анђелес тајмс” тврдећи да је Станишић био „главни човек ЦИА у Београду”. У српској престоници тај текст је изазвао хиљаду питања. Ко је „гурнуо” текст у новине: ЦИА, Станишић или Јевгениј Примаков, бивши шеф руске обавештајне службе и премијер Русије? Колико може текст да утиче на судије Хашког трибунала да би умањиле могућу казну Станишићу или како га не би позвали на наставак суђења? Да ли је Станишић у сарадњи са ЦИА излазио из оквира размене података уобичајене за обавештајне службе?

На прво питање одговор ћемо можда сазнати једнога дана, а можда никада. Подсетимо да је 2002. године на чудан начин светлост дана угледао документ сачињен 1997. године из кога се види да је Станишић могао да прима наређења само од Слободана Милошевића, а не и од тадашњег министра полиције. Чудно је било да је полиција изненада дочула да се тај папир налази у Станишићевој кући и решила да га нађе претресом.

Писање „Лос Анђелес тајмса” одговор је на друго питање, не може бити доказ за Хашки трибунал да Станишић није починио злочине за које је оптужен. Али, може бити позив обавештајном братству да покуша да уради све да у највећој могућој мери заштити свог сабрата, а најбоља је заштита да он не буде враћен у схевенингенски притвор. С друге стране, најбоља заштита многих – и овдашњих и светских моћника – јесте да Станишић не почне да говори у Хагу шта све зна о њима.

На треће питање брзо је одговорио Грег Милер, новинар „Лос Анђелес тајмса”: „Станишић је био користан ЦИА, али опрезан да никад не изда Милошевића. Био је професионални шпијун, од каријере, и одан својој влади”.

У архивама Безбедносно-информативне агенције постоје белешке и извештаји о сваком од званичних, редовних, стручних састанака припадника домаће службе и оних страних. Постоји и о поменутом разговору Станишић–Лофгрен. Баш као и о разговору који је одржан такође 1992. године када је у Београд долетео Јевгениј Примаков, шеф руске обавештајне службе. „Остављам вам Зајцева он ће бити наш представник у Србији”, рекао је Примаков на одласку.

Станишић је разговорима с Лофгреном и Примаковом и успоставио сарадњу с две кључне обавештајне службе. Пре распада Југославије те односе је одржавала служба на нивоу федерације, српска служба није имала званичне контакте са страним обавештајцима.

По свему судећи, контакт с Примаковом био је много срдачнији од односа са ЦИА. Лофгренов наследник је брзо морао да напусти Србију зато што званични представник неке стране службе не сме да „ради” у земљи домаћину. Ако је мајстор може за њега да ради и 15 људи, али он не сме. Американац није поштовао то правило. Протеран је из Београда.

А с Примаковом је ишло тако добро да је Борис Николајевич Јељцин, председник Русије, примио Станишића. То није пракса. Напротив. Али, Примаков је наваљивао. Испоставило се да је Станишић претходница Милошевића јер је Јељцин шефу српске државне безбедности рекао да уручи позив свом председнику да дође у Москву. У знак добродошлице послао му је метар високу флашу стогодишњег грузијског коњака.

Могуће је да се Милошевићу није допало што је Јељцин прво видео Станишића, можда је већ раније подозревао, уосталом целе 1991. године будући шеф тајне полиције био је праћен и прислушкиван баш по налогу председника.

И „Лос Анђелес тајмс” пише да однос између Милошевића и Станишића није био идеалан. Можда су 1992. дисали као један, али је 1995. године председник толико веровао обавештајцу да га је натерао да иде с њим у Дејтон 1995. године, није смео да га остави у Београду док је он у Америци. Истовремено, обавештајцима Војске рекао је да будно мотре на Радована Стојичића Баџу, шефа униформисане полиције, за кога се веровало да је изузетно близак Станишићу.

Годину касније сумњичави Милошевић је, после разговора шефа ЦИА Џона Дојча са Станишићем, загрлио његовог најближег сарадника Владу Драгићевића и питао га шта је Јовица говорио са Американцем. Занимљиво јер је разговору двојице шефова служби присуствовало још десетак људи, после ручка на коме је послужена димљена сомовина чији укус неки од актера тог сусрета још памте. Иначе, Дојч је прво дошао код Милошевића на Андрићев венац, у зграду председника Србије. Када је рекао да треба да разговарају о „пацификацији” прекодринских Срба, Милошевић га је позвао на разговор у четири ока који је по једнима трајао 20 минута, по другима 50. (Узгред, Американци су тада питали колико дуго тај састанак српска страна може да сакрије од српских медија. Пет дана, гласио је одговор. Процурело је после седам дана.)

У Београду се у другој половини деведесетих писало да је Станишић заштитио „шетаче” у вишемесечним демонстрацијама крајем 1996. и почетком 1997. године као и да се тада видео са Зораном Ђинђићем, једним од лидера коалиције „Заједно”.

По легенди из обавештајног братства 1997. и 1998. године су се на неколико састанака Милошевић и Станишић спорили. Председник је тада већ схватио да су га Американци искористили за Дејтон, али да им није омиљени лидер, а начуо је и да би га радо уклонили. Ко зна шта је Милошевић помислио када је 1998. године први пут видео Јединицу за специјалне операције после рапорта који му је дао Милорад Улемек звани Легија. Зна се да је један обавештајац рекао Станишићу: „Колега, ово је ваш крај”, очигледно верујући да ће Милошевић доживети „црвене беретке” као оруђе за његово уклањање с власти. Коначно, када је видео и текст у новинама о Станишићу као могућем Путину, Милошевић је само могао да га смени.

О Милошевићевим размишљањима нећемо ништа сазнати јер је мало тога остало у архивама. Али, ако и када буду објављиване архиве тајне полиције видеће се и како изгледају разговори њихових врхова, јер њих увек прате белешке и на неколико десетина страна. Када је у марту 1996. делегација тадашње Државне безбедности Србије била у централи ЦИА разговарало се о сто и једној важној ствари. Српска страна је, на пример, тврдила да треба да буду прекинути покушаји Американаца и њихових савезника да у Босни ухапсе Ратка Младића јер би то било потпуно дестабилизујуће и за Босну и за Србију. Припадници Де-Беа су предложили и да српска страна буде та која ће прва саопштити о злочину у Сребреници. Људи из ЦИА, међу којима је тада био и Лофгрен сада с титулом шефа за Европу, обавестили су партнере из Србије да Хрватска намерава да војском поврати и Барању и Источну Славонију, на шта су им ови одговорили да би то коштало војску Хрватске пет до шест хиљада мртвих. Разговарало се и о опасности од исламског тероризма, конкретније Ирана који подржава организацију Хезболах.

Нешто из тих званичних разговора свакако се налази и у тексту за који „Лос Анђелес тајмс” пише да га је ЦИА послала Хашком трибуналу. Али, тај текст је стигао још 2004. године и свакако да га је припремила ЦИА, али га је званично послао Стејт департмент, као што на документу који је стигао из Русије пише да га шаље Министарство спољних послова. У Хаг је из Енглеске стигло 13 докумената у којима се описују Станишићеве акције на успостављању мира у Босни. Али, зато није стигао ниједан папир из Француске чије је војнике и пилоте Станишић вадио из заробљеништва Војске Републике Српске.

Шта год да пише у тима папирима пристиглим из Вашингтона, Москве, Лондона не односи се директно на оптужницу којом се Станишић терети за злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања, односно за убиства, депортације, нехумана дела и прогон несрпског становништва, који су се догодили у периоду од 1991 до 1995. године.