Почетна страница > Новости

Натурализам на филму – када и колико

Натурализам на филму – када и колико
16.11.2010. год.

Границе дозвољеног у филмској уметности поново су у центру пажње међународне критике. Први пут од доба приказивања филма Мела Гибсона Страсти Христове појавила се невероватно оштра дискусија о оправданости натурализма на филму. Овог пута је кривац немачки режисер Уве Бол, који је снимио филм о ужасима Холокауста Аушвиц.
 

Детаљно натуралистичко приказивање сцена насиља треба да изазове код публике шок, и таква реакција је врло важна ако филм открива истину о фашизму, коју лоше зна данашња млада генерација. Тако Уве Бол аргументује своје филмске поступке у филму Аушвиц. Он још није почео да се приказује, али већ је изазвао скандал кратким и врло индикативним трејлером.
 

Страшне реалистичне сцене у филмовима о Другом светском рату нису новина. Оне псотоје и у совјетској, и у савременој руској кинематографији. Можемо подсетити на пример на филм режисера Елдема Климова снимљен 80-их година под називом Иди и гледај: у њему је приказано како фишисти масовно спаљују становнике белоруског села Хатињ. Ипак, где је граница и шта може да оправдава наутрализам, неће ли он радити против хуманистичке идеје филма? Са тим питањима Глас Русије обратио се угледним посленицима савремене кулутре. Пре свега извођачу главне улоге у филму Иди и гледај, глумцу Алексеју Кравченку:
 

Сматрам, рекао је Алексеј Кравченко, да се сви ужаси рата могу представити само кроз жесток и поштен филм. Он треба да буде поштен пре свега у погледу сећања на оне људе који су пострадали у концентрационим логорима или, како је речено у нашем филму Иди и гледај, који су живи изгорели у рођеним селима, јер таквих села као Хатињ било је много.
 

Другу тачку гледишта има режисер Николај Лебедев, аутор филма о Другом светском рату Звезда. У њему се говори о погибији совјетских војника извиђача у фашистичкој позадини.
 

Мени се чини да је натурализам на филму врло опасна ствар и прилично бесмислена, ако је реч о измишљеним или реалним догађајима који су се десили пре 60-70 година. Филм, као свака друга уметност, оперише ликовима, а не шокантним детаљима. Знам људе који падају у несвест кад виде крв, али то не значи да супстанца крви оставља на њих висок уметнички утисак. На филму је много важнија емоционална компонента, а не физичко прихватање или неприхватање појединог објекта.
 

Позната руска списатељица Дина Рубина која живи у Израелу, уверена је да су сва средства добра, ако је то истина о Холокаусту.
 

Негде 1983-84. случајно сам видела кадрове нацистичке хронике од 1933. до 1943. године. Оне су фиксирале реалност, натуралистички, изгледале су невероватно и потресле су читаво моје биће, каже Дина Рубина. Тада су у мојој души биле положене главне моралне основе, које су неопходне сваком представнику човечанства ако желимо да оно буде хумано. Што се тиче теме Холокауста, уништавања у Аушвицу, наставља списатељица, нисам видела филм и не могу да говорим о њему, али о овој теми могу да говорим. Средином цивилизованог 20. века, далеко од инквизиције, у срцу Европе била је уништена тачно половина читавог мог народа. То што сада тему ове катастрофе желе да претворе у такозвани културни меморијал, то ми је јасно. Зато што пролазе године, пролазе генерације и нико се више не односи према  људима изгорелих на ломачи инквизиције као према шокантном догађају, који треба да одзвања у срцу. Ипак понављам: средином 20. века цивилизовани немачки народ заједно са другим цивилизованим народима уништио је половину мог народа. И мени се чини да ако још једном цивилизовано немачко друштво добије шамар, то ће бити само корисно, чак ако пострада појединачно уметничко дело и чак уметност уоппте.
 

Овај став разуме али се са њим не слаже руска глумица и режисер Вера Глагољева, која је добила ове године неколико међународних награда за филм Један рат: он је посвећен трагичним судбинама руских жена у Другом светском рату. Вера Глагољева категорички је против натурализма. У њеној оцени достојним за подражавања је совјетски филм Био је месец мај режисера Марлена Хуциева. Тамо, подсећа Глагољева, у мају 1945. године, већ после немачке капитулације, совјетски војници допсевају у запуштен концентрациони логор и чак не схватају шта ће овде пећи. Прво претпостављају да је то ложионица. Али када ми видимо како они постепено, ужасавајући се својој спознаји, коначно схватају да су то гасне коморе за уништавање људи и пећи за спаљивање лешева, ми осећамо јако дејство са екрана, много јаче него када би натуралистички представили све што се икада на тим местима дешавало.



  • Извор
  • Голос России, фото: © SXC.hu/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

 Без обзира да ли планирате дипломске или мастер студије, или сте већ у пословном свету па желите да се усавршавате, неопходна је воља и рад на себи како бисмо...


Марков научни интерес укључује дискретну оптимизацију и операциона истраживања...

Летњи дани испуњени су сунцем, морем, базенима, али се код неких јавља и благи осећај нервозе и стегнутости, а то су углавном они које чека једна велика промена –...


Profesor Alek Kavčič, iz istoimene Fondacije, održao je danas predavanje u Vranju na temu besplatnih udžbenika i obrazovanja  u Srbiji. ...

Ова Басна говори као су се три вола удружила и дошла на планину гдје има “доста траве и воде”. Када се појавио вук и хтио да их поједе, сложни...



Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Пружите запосленима врхунску исхрану уз Ордера - Топли оброк

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА