Осам Владимирових година у Кремљу

Стабилан раст, веће зараде, мања незапосленост, ниска инфлација, предузетнички полетна и раздужена земља – то је непорецив салдо којим би морао да почне сваки непристрастан осврт на Путинов државнички учинак, па и тај поводом осме годишњице председниковог преузимања Русије. Тај рок управо истиче.  Владимир Путин је уведен у Кремљ кроз врата владе, у настојању Јељцина и групе нових магната  („олигархије”) да се избегне ризик слободних избора. Именован је за премијера (8. августа 1999). Дума ће то потврдити већ следеће недеље, а 31. децембра – Борис Јељцин, први до тада икада демократски изабран председник Русије, опростиће се од суграђана изјавом да се повлачи и да следе рани избори. Одржани су марта 2000.

Соба шефа државе у Кремљу могла је импоновати новом станару, али каса Русије била је празна. Још није био прошао шок-ефекат „црног августа” (1998), који је изразио најдубљу економску кризу руске новије историје.

Организам економије показивао је да је жив. Међутим, толико. А и то је у већој мери било заслугом девалвације него ревитализованих функција економије.

Људи – новостворена сиротиња тек минуле „приватизације” били су права слика руског стања. Осећај понижености. Масовна апатија. Много боја сличних колориту Немачке после првог рата. С тим што ово није био биланс рата него високо подигнутих, а онда пропалих, очекивања од демократије. Да сте оне који су Јељцина једном понели на раменима сада упитали шта мисле, могућно је да би одговорили – реванш! Назад, у СССР. 

Дуг Русије – 70 одсто једногодишњег бруто производа земље. Инострани кредитори још пред вратима. Били су заузети формулом „реструктурисања” обавеза по зајмовима.

Париски и Лондонски клуб поверилаца прихватили су одлагање отплата кредита, али није било још решења за „проблем 2003.” – годину, у којој је требало да износи свих  доспелих рата досегну врх. Може ли их Русија намирити.

У хороскопском сазвежђу Путина подизала се на пут небом репатица његове државничке среће – али 1999. није се слутило да ће она прискочити, и то с тржишта нафте. Цена петролеја повећана је четвороструко – са мање од двадесет долара за барел када је Путин почео мандат, на осамдесет, у време када се говори да ће своје место у Кремљу препусти неком следећем председнику.

Набујала река светских петродолара скренула је издашним рукавцем и у правцу Русије, дословно плавећи Москву новцем. Путин је показао слух за начин газдовања тим благом. Захваљујући томе, он ће наследнику на дужности препустити земљу која је данас у стању високе економске мобилисаности, захукталу од предузимачке активности.

Такође, и сладострасно препуштену нечем што јој раније никада није било познато – трошењу. Слободном трошењу новца у друштву набујалог капитализма.

На сцени су Руси којима ништа није скупо. Чартери су препуни путника за Европу и егзотичне дестинације. Западни „шоп” одзвања жамором руског језика. Москва блешти у раскоши. Продавци летовања и угоститељи избацили су с друштвене лествице докторе и професоре.

Немају сви исто. Чланску карту овог потрошачког  друштва још немају они који немају ништа, или имају недовољно. Али „вага” добробити полегла је с приближно четири према један у страну оних којима достиже за живот.

Даље, нараста број тих других, којима претиче изнад границе егзистенцијалних потреба. Уз то, повећава се и број „приправника” капиталиста. Али, важно је – и унутар фамилије „финансијски најтежих” – сада чешће него раније има  случајева капитала у чијем „родослову” нису обавезно крв, нож и пиштољ. Значи, стиче се и законито.

У досијеу таквог капитала сада је чешће него раније још и картон уредно плаћног пореза.

Ево и појединости слике (реч статистике је сува, али прецизна). Августа 2007. „запослени Рус” је на благајни примио рубаља у вредности 540 долара. Осам пута више у односу на 65 долара плате из августа 1999. То је бржи пораст зарада у односу на раст државног бруто-производа, чија је вредност ове године хиљаду и триста милијарди долара.

Шест и по пута више у односу на БДП 1999. Међутим, на листи земаља по развијености повукао је економију као лифтом – са 22. на позицију једанаесте по величини (девете у 2008, ММФ). „Проблем 2003.” је прошлост. Главнина дуга иностранству исплаћена је 2005.

Рус којем „достиже”, онај који још може и да пазари и путује, и тај на првој пречаги лествице богатства, верују да је херој нове руске приче Путин. Њих тројица су далеко преовлађујућа већина, у приближно три четвртине председникових постојаних присталица.

Промена у односу на 1999. осећа се џепом и стомаком. Оно „Јељциново” (додуше, тада без прихода од нафте, али „покрали би и то”) они мисле – испробано је. Памте само врућу грудву у трбуху, због осећаја личне и опште деградираности.

Уколико тројица поменутих пожеле да чују да су у праву – послушаће било које вести било које руске телевизије. Телевизија ће им све то исто поновити. Телевизија и медији су под контролом државе.

Путин је светац чије је копље усмртило аждаху    „јељцинске олигархије”. Тај мит, веродостојан само до одређене мере (јер је „олигархија” опстала), могао би се узети за почетну тачку Путиновог повећаног разумевања с бирачима.

Нови председник је дошао руковођен начелом да ресурси Русије морају бити благодетни народу и корисни држави. То га је увело у сукоб с милијардерима, профитерима лоповски изведене приватизације. Требало је рашчистити ко заправо влада Русијом – опљачкани капитал или легитимни председник?

Рачун је сведен најпре с Березовским и Гусинским, од којих је онај први, „приватизујући” у време Јељцина чак „и породицу председника”, навикао „да се врата шефа државе отварају ногом”. Потом и с Ходорковским, власником Јукоса, који је за политичко опонентство и покушај отуђивања дела компаније Американцима платио судском конфискацијом и робијом у Сибиру.

Због фалсификата, утаја и неплаћеног пореза, речено је. Три набројане „безазлености” засигурно су у „картонима” и сваког другог „олигарха”, али остали „олигарси” су боље укротили личне амбиције. Поглед у лисице на рукама Ходорковског помогао је „олигархији” да схвати да коначна правила управљања капиталом Русије одређује Путин.

Приватни или државни – руски капитал је пре свега руски.

Путин је од почетка имао идеју да ресурси и капитал нису само генератори развоја. Него, ако је реч о „подизању Русије на ноге”, а он је државнички тиме мотивисан – и оруђе спољне политике. Дакле, тачно то што шеф Кремља, када је у иностраној јавности притиснут сличним питањима, врло енергично оспорава.

Председникова порука магнатима указивала је да се досије порекла њиховог богатства може евентуално и затворити – али постоји услов да они који су се прљаво обогатили врате дуг отаџбини. Морају „више мислити” и на заједницу.

Шта све може бити израз „бриге о заједници” остало је ненаведено. Али јесте запажено да је Кремљ, врло брзо после тога, добио један свој крајње необичан „актив олигархије”, с милијардерима као ђацима у првој клупи. Наоружан оловкама, „актив” пажљиво слуша и врло помно записује шта о економији, стратегији и инвестиционој политици има да каже шеф државе. (Дакле, ако се Олег Дерипаска којим случајем појави у Бору, не верујте да он најпре није чуо шта о томе мисли Путин.)