Крај Света, царство антихриста, Откровење

Ђакон Андреј Курајев је професор московског Свето-Тихонског богословског института, старији научни сарадник катедре за филозофију и религију Филозофског факултета Московског државног универзитета; предавач филозофских наука и богословља; аутор многих књига и чланака на религиозно-филозофске теме. Недавно је изашла из штампе књига оца Андреја "О нашем поразу" са размишљањима аутора о антихристу и крају света. Та књига, у којој недостаје "апокалиптична" хистерија и утиснутост страдања, изазвала је велики интерес најшире читалачке јавности. Зато смо одлучили да се обратимо оцу Андреју са молбом да нам одговори на многа потресна питања - шта је то крај света, царство антихриста, апокалипса?

- Оце Андреје, обично се крај света повезује са доласком антихриста. Кога само нисмо називали антихристом - Петра И, Лењина, Стаљина, цак и Горбачова. А ко је антихрист по црквеном схватању, шта од њега очекивати?

- Као прво, Апостол Јован у својим Посланицама (не у Откровењу) говори да има много антихриста. У том смислу антихрист написан малим словом - то је сваки човек који је у стању активне борбе са Црквом. У ужем смислу антихрист - то је лик Господа Христа у огледалу. Уопште, за античку и средњовековну културу огледало је веома чудан предмет, у којем постоји нешто неправилно. У енциклопедији "Митологије народа света" поменут је чланак о антихристу, који прати добра илустрација - фреска са једне италијанске катедрале из времена ренесансе, где је насликан антихрист, који стоји усред гомиле људи. Тај антихрист споља веома личи на Господа Христа: има одећу као Господ Христос, косу као Господ Христос, фризуру као Господ Христос, и лице, и уопште је као Господ Христос. Разликује се само једном детаљу - има зле очи.

Не треба заборавити да префикс "анти" на грчком језику не означава само против, него и "уместо". Антихрист долази уместо Христа, тј. замењује собом Христа. И да би таква замена могла "проћи", он треба веома да личи на Христа. Овде постоји неки лик у огледалу: ми знамо да је Господ Христос три и по године проповедао на земљи, три и по године земаљске службе. Тацно толико по Откровењу, три и по године, трајаће земаљска владавина антихриста. Господ Христос је чинио чудеса, несумњиво ће и антихрист "чинити чудеса". Господ Христос је имао Своје ученике, Своју Цркву, наравно да ће и антихрист нешто тако имати. Господ Христос се јавио читавом свету, несумњиво да ће се и антихрист јавити читавом свету, и такође ће бити спреман апсорбовати у себе и потчинити својој власти, својем "еванђељу" све културне, националне и религиозне традиције, сваку од њих изокренуту по његовом, наравно.

Сличности има много. Али како говори Честертон, ако човек кога не интересује садржај узме, рецимо, две новине, од којих се једна назива "Атеист", а друга "Католик", наћи ће у њима много заједничког: исти модели, штампани једном истом технологијом, догађаје, редакцијске чланке, и такође страначки фељтони и новости. С тачке гледишта структурализма, све је веома слично, но била би велика грешка извести закључак да су атеизам и католичанство једно те исто. Такође и у нашем питању - спољашности ће бити сличне. Разлика је у намерама. Због чега Христос одбацује земаљску власт? Због чега је антихрист узима? Намере су супротне.

- Знаци, антихрист ће бити конкретан човек, који ће осим тога имати и огромну светску власт?

- Да. Ја сматрам да је антихриста могуће описати помоћу супротног богословља. Знамо шта је било са Христом, и из тога можемо закључити шта ће бити са антихристом. Знамо за три кушања Господа Христа, о којима је прелепо говорио Ф. М. Достојевски у "Легенди о великом инквизитору" - искушење хлебом, искушење влашћу, искушење чудом. Та три искушења која је Господ Христос одбацио, антихрист це, очигледно, прихватити. Он ће преузети власт над људским душама преко чудеса, власт над односима међу људима полугама закона земаљске управе, власт над телима контролисањем механизама расподеле земаљских богатстава. Треба реци да је последње - повећани интерес у области расподеле - навело Достојевског да посумња на антихриста у идеалима социјализма.

- Да ли Васе реци знаће да ће царство антихриста представљати неку глобалну надрзавну структуру, нешто попут светске владе?

- Посто антихрист долази да би преварио ако је могуће и изабране, то знаци да ће предмет његовог специјалног интереса бити контрола над животом оних који су за њега опасни, контрола над животом Хришћана. Због тога, да би царство антихриста могло у потпуности достићи своје циљеве, биће неопходно спровести маргинализацију Хришћанства с његовим пратећим нестајањем, тј. уништењем. А за то антихрист не мора законе своје земаљске власти у буквалном смислу да рашири на свим земаљским територијама.

- Али, знаци ли то такође да су не Хришћански народи од самог почетка осуђени?

- То је та ситуација у којој је неизвесно и "да" и "не". То јест, могуће је дати аргументе у корист "да" и у корист "не". Хајде да цак питање поставимо овако: да ли ће се неХришћани спасти? Мислим да питање може бити отворено дотле док убеђења неХришћана нису достигла сазнајно, директно супротстављање Јеванђељу.

- Помињали сте чуда, али већ сада већина савремених рационалиста уопштено схвата да су све то "бапске приче"

- Искрено говорећи, ја сам већ давно заборавио како изгледају "савремени рационалисти". Мене срећу савремени антиХришћани, савремени светски мислиоци, али рационализам код њих по правилу 'не мирише'. То је могуће видети из тога што ће са заносом, с којим ти назови рационалисти прилазе сваком зарезу у библијским текстовима, с тим истим заносом, само променивши његов знак, они ће износити најчудније приче о чудесима која се дешавају на граници Цркве. Рецимо, окултизам, екстрасензорика и слично. Зато, авај, због обичног рационализма у наше време људи сасвим не страдају. Супротно, ја залим што је из савременог обичаја нестала тако значајна узречица која је била присутна у универзитетској и академској средини протекле декаде. Када је неки студент, дисертант или просто предавач предлагао неку тезу, тада је његов старији колега (професор или научни супервизор) претеци стављао прст испред и суровим гласом говорио: "Докажите!" Мени је искрено зао што је та реч данас исчезла из нашег живота. Ја сам заправо убеђен да се савремено мишљење не дотиче рационализма.

- Ста, у крајњем случају, иде на руку долазећем антихристу?

- Наравно, власт над душама, тј. у ужем смислу религиозна власт, то ће бити власт која ће покусати да изгради неки сурогат реалних историјских религија кроз њихову замену "ништавностима". Неке спољашње форме ће остати, али ће садржај бити сасвим другачији. Уопштено, ако човек трази општу особину разних филозофских система, као резултат ће добити нулу. Покушајте да узмете, на пример, грчку античку филозофију и нађете у њој једну идеју с којом би се сагласили сви грчки филозофи. Ето, гарантујем вам да такве идеје једноставно нема. Исто је и у индијској филозофији. Само издалека изгледа да је индијска филозофија нешто целовито. Ништа слично. То је већ двехиљадегодишња историја спорова, раздора, бесконачних дискусија, своје схоластике, бесконачног дељења итд.

Зато, ако ми и још све заједно објединимо, добијамо европску филозофију, Хришћанску филозофију, китајску, и пробајмо извући одатле нешто заједничко - ништа разумно нећемо добити! Исто је могуће рећи и за религије: из њих се не може извући заједничка особина. Она ће бити пуста, савршено неинтересантна, вештачка. Али ако неко има стремљење к томе да би се под згодним изговором спасао од религије, тада се то може ускладити, зато што сваки човек осећа да религија носи у себи још и неку опасност за њега, да је то императив, потреба обнове живота, потреба служења. То не жели свако. Али, рећи о томе искрено и право - такође не могу сви.

Јосиф Бродски има дивну изреку: "Неверје је слепоћа, али чешће подлост." Ја се с тим могу потпуно сагласити. У мом животу само је један младић искрено признао узрок свог удаљења од Цркве. Када смо са њим на интелектуалном нивоу све мање-висе разјаснили, он је изјавио: "Не, ја се сигурно нећу крстити, јер би онда требало да се растанем од жена, зато нећу" (треба приметити да се после, посто је завршио институт, оженио и пришао Цркви). У основи људи мисле да Цркву заправо не оставља мозак, већ нешто сасвим друго. И зато сматрају да је боље неку 'вашку' у мозгу замислити, која би ми објаснила зашто ја не идем у Цркву, зашто се не слажем са Јеванђељем. И онда нагомилавају такво смеће у главу: "Ја бих посао, прихватио бих вашег Бога, да је 'вашка' рекла да то треба". Зато је Господ Христос и говорио: "Дођите к Мени сви уморни и обремењени, и Ја цу вам дати мир", и самим тим чином Он је потпуно испунио другу социјалну, психолошку, психотерапеутску улогу - Он је узнемиравао, Он је разрушио грађански мир, душевни мир, фарисејску саможивост. С те тачке гледишта је потпуно оправдано у Господу Христу видети бунтовника. У Јеванђељу су Хришћани названи "сољу земљи", а ако је притом "земља" (тј. ми) болесна, представите себи реакцију рањеног организма на со!

- Обицно сви Хришћанство схватају као религију љубави. И онда одједном Откровење! Откровење светог Јована Богослова са његовим страсним сликама. Десила се чак нека промена смисла саме речи. Па реч апокалипса означава само "откровење", тј. оно у принципу не садржи још некакве страсне слике само по себи, тада када се не схвата нипошто неутрално. Не говори већ о додатном "апокалиптичном", иза чега стоји нешто веома страсно, које говори о крају света. Казнени мач последњих времена

- Може бити да је и мач. Ја овде видим потпуно друго поређење: ован. Ован, који пробија јака врата. Ево у чему је ствар: врата ада, као што знамо, закључана су изнутра. Није Господ тај који нас затвара у неки концентрациони логор вечних мука, вечног погубљења, већ се ми сами затварамо од Њега изнутра. Притом, затварамо се на разне начине. Постоје затвори који функционишу потпуно логично: када ја сам хоћу, дођем до врата и затворим их. А дешава се да се та врата просто затварају од промаје. Уопштено, у цовечјој дуси 'шетају' такве 'промаје', врата која се нагло затварају, кроз која бисмо ми могли доћи до Бога. Посебно у последњим вековима друштвеног живота бити Хришћанин је све теже. Ето неке резе, које стихијски настају у друштву, понекад делују цак невидљиво. Посто их не видимо, онда и не осећамо колико нас блокирају. А посто их не осећамо да нас блокирају, онда и не осећамо да су нас лишиле слободе. Природно, у нама се не рађа бунт против њих Тачније, бунт се понекад може појавити, али он по правилу упливава у потпуно ненормалне форме - наркотика, самоубиства, итд. Људи не схватају против чега треба бунтовати. Тако се полако навикавамо на нашу тамницу, и када се потпуно привикнемо, када нас свет постане потпуно изолован и затворен, тада се споља и дешава то куцање ована. Зато у нас затворени свет спаситељска команда мора да се пробија споља, да би нам омогућила да дишемо свеж ваздух. Најтужније је то што та спаситељска операција, коју врши Господ Христос на крају историје, може бити успешна само делимично, зато што Господ Христос моћно слама те затворе који су изникли, како се не би произвољно "тако десило". Али Он никада неће сламати врата душе која разумно није хтела да Га прими. У том смислу неретко говоре да је Господ Христос - џентлмен, Он никада не улази без браве и сагласности домаћина. Такве затворе Господ не може разрушити силом. Ти затвори, истичем, нису социјално-историјски, већ су они унутар самог човека, сам човек. Овде Господ одступа од Своје свемогућности и бира пут ненасиља.

Произилази из овога, може се сматрати, да људи (делимично произвољно, делимично непроизвољно) граде такво друштво у којем губе најважнију слободу - слободу да буду са Богом. И тада се Бог к њима пробија, и пробија се Сам, али ако се при том покаже да неко разумно хоће да остане сиротим, он ће такав и остати. Управо у том смислу спаситељска мисија Господа Христа не може бити доведена до краја, до свеопстег, апсолутног, тоталног успеха. Просто зато што је, након бацања спасоносног обруча ономе који се дави, потребно је да и он жели да се за њега ухвати. А ако је он самоубица, не треба ни бацати - све је бескорисно.

- Оце Андреје, за савременог човека слике Апокалипсе - страсни коњаници, Анђели са трубама - никако не иду са реалним животом. У чему је узрок: у дубоком, сакривеном симболизму апокалиптичних слика или у нечем другом?

- Ја мислим да треба још мало да причекамо. Тада ће Апокалипса, као и цела Библија, постати јасни. Ствар је у томе што Библија и јесте књига Цркве. Православна Црква - то је Хришћанство периода касне антике. Православље је формирало своје основне принципе црквеног живота у периоду када су Хришћани живели у незнабожачком свету. Зато је оно довољно добро прилагођено животу у мањини и паганском окружењу. А затим су Хришћани постали већина и Црква је замрла у тој тврђави коју је себи изграђивала у време незнабоштва. И постало је много тога нејасног у прошлости, висе или мање успешног у спољашњем

Знате, Православље можемо упоредити са корњачом: ако погледате ту животињу, одмах желите да запитате: зашто те је Бог тако одвојио? Али такво питање се јавља само зато што је корњача у школском углу. А ако је посматрате у природној средини, онда ће бити јасно: ако корњача  има тако дебео оклоп, значи неко има оштре зубе. Ето тако, сваком човеку који прилази Хришћанству, јавља се приметан парадокс: Хришћанство - то је религија љубави, и притом то је јединствена догматска религија мира. Подвлачим: не "једна од", већ просто јединствена догматска религија мира. А ствар је у следећем: пошто је Хришћанска вест о љубави била вест слободе, њу је у паганским стереотипима било лако тајно изменити, лако тајно изокренути. И требало је да се заштити од тих лажних извртања. Уопште, сваки текст учествује у интерпретацији: сваки читалац схвата и изврће текст по своме. Зато је Јеванђеље нужно морало да се заштити Предањем, да би се својевољне, лазне интерпретације одбациле и да би апостолско схватање Христових реци, тј. схватање тих људи који су били са Христом и које је Он Сам учио, не угасне вековима. С тим циљем и настају догмати, који не само да утврђују нешто о Богу, колико одстрањују тајне и једнолинијске концепције.

Тако се Православље као догматски систем формирало у првим вековима Хришћанске вере, и затим је оно у тој љусци, у том оклопу тако и живело. И доживело до нашег времена. И одједном се показало да је све то веома актуелно, зато што почиње нова ера паганства, како је називају - ера Водолије. Када свет почиње да рачуна године не од Христовог Рођења, већ по принципу "година плаве свиње" или "лепог бика" и поздрав "Срећна Нова" ће се трансформисати у "Гадна Нова". Ето у ово време се Православље показује свевременим. И висе од тога, православни, који су били висе од свих презирани и омрзнути што година уназад, данас се показују потребнији свим људима. Ево зашто су презирани: "Ви имате спољашњу обредност, ви не проповедате Јеванђеље". А данас се показује да није довољно само проповедати Јеванђеље, показује се да је најважније дати саму ту "енергијску", ако хоћете, заштиту, саме те обреде и црквена Тајинства. Данас када нас на сваком кораку окружују непријатељи, показује се да благодатни покров Тајинства Цркве није само идиом. Показало се да призив ка Христу после Тајне Причешћа - "продри у моје удове, у сав састав, у утробу, у срце", тј. напуни Собом све делове мога организма, и моје душе - то није просто метафора, већ услов живота човека у свету, у којем су сва гена и прах изашли испод земље.

И у том смислу постаје јасно зашто нам Откровење оцртава слику која веома личи на епоху ране Хришћанске Цркве, где Хришћана опет нема много и њих опет гоне, а около влада паганска звер. И Православље, на основу своје невештости, показује се у веома погодној позицији у тој незнабожачкој епохи, у коју се враћа историја. Због тога ја мислим да ће нам ускоро постати јасни ти застрашујући симболи духовне борбе добра и зла из књиге Откровења. Показује се да се не треба борити само љубазном речју. И додатна реч проповеди показује се не као мач инквизитора или крстоносца, него управо најблагодатније "оружје" у рукама Христа, у рукама Његове Цркве. И тада ће сви ти апокалиптични коњаници постати мало висе јаснији. Ипак, иза савремених нагомиланих окултних пракси стоји сасвим опредељена реалност.

- Ви сматрате да ће ти ликови постати јаснији, јер ће се претворити у реалне животне слике?

- Потпуно тачно. Исто то могу да кажем и о броју звери - три шестице

- Хтео бих да поставим конкретније питање у вези тога. Ствар је у томе да су странице многих часописа и новина, укључујући и православне, биле пуне прича о страшном компјутеру названом "Звер", који се налази негде у Бриселу; потврде да шифровани код на роби из западних земаља садржи број звери, и на крају, да ће на руку и на цело ускоро бити стављани неки знаци Или га већ негде стављају, у Чеченији Колико су оправдани тако истакнути спољашњи опажаји апоклиптичних знака?

- На то питање немам једнозначан одговор. С једне стране, по рецима апостола Павла, "идол у свету је ништа". И зато је за Хришћанина: "Ако је Бог с нама - ко је против нас?" Ти спољашњи идолопоклонички и окултни знаци над њим неће имати власт. Али, с друге стране, Православље - то је религија с целокупним виђењем човека. Ту је душа неодвојива од тела, унутрашње неодвојиво од спољашњег. Зато је сва Хришћанска традиција, посебно раноХришћанска, пуна упозорења: бојте се, бојте се чак да у спољашњем грешите.

Рецимо, пагански следбеници, државни чиновници, предлагали су Хришћанима, који, молим вас, срцем верују у Господа Христа, да једноставно ураде неки формални гест жртвоприношења пред статуом незнабожачког бога, званичног бога империје. Хришћани су одбијали да учине тај гест, по цену да умру. Зато су гласови о духовности Хришћанства веома преувеличани: Хришћанство цени култ и култивира чак етикете спољашњих гестова. Ми знамо да и одећа човека говори о његовом настројењу, о његовим манирима. Показује се да пост може бити повезан са искреношћу, срдачношћу покајања, најунутрашњијег духовног дела. Зато није искључено да се неко "чудо" у огледалу деси и овде: да кроз материјално дејство проникне у душу нешто страно, туђе.

Ипак, ја мислим да не треба тако јефтино ценити своју душу. Одакле таква претпоставка да ако човеку буду ставили печат у пасош или цак на руку, да тај знак одузима човеку слободу? Шта ме може одвојити од Христа? Једноставно, треба схватити, да нас ништа не може одвојити од живота у Господу Исусу Христу, ни садашње, ни долазеће, ни начала, ни власти, ни анђели, нико нас не може одвојити. И какав ће то печат бити јачи од Љубави Божје, јаче од свих тих инстанци које је Апостол Павле побројао? Ста се то односи на број 666, ја не видим у њему мистерију? Просто зато што се тај број доводи до броја који се помиње у Апокалипси. Уопште, задатак пророка је увек био да открива вољу Божју, да обзнањује, а не да крије. Тај нам се број даје да бисмо препознали антихриста, а не због тога да бисмо му помогли да се скрива. А што је до шифрованих кодова, ја им не бих придавао толико значаја, тим пре што сада има много вештачких разговора на ту тему

Враћам се на питање о печату на руци и челу. Примећујем да је за православну традицију карактеристично алегоријско, духовно схватање тога места у Откровењу. У Библији, уопштено, десница је традиционално рука која означава начин делатности. А цело је начин мишљења човека. Зато, када антихрист стави та два печата, он почиње да контролише начин мишљења човека и начин његове делатности. И то је потпуно логично, у том смислу да антихрист као земаљски владар узима на себе контролу над социјалним односима, а преко система масовног информисања и система образовања он контролише идеологију друштва и самим тим утиче на разум људи.

Човек масе последњих времена биће васпитан и формиран тако да за Господа Христа у његовом животу једноставно неће бити места. То му неће бити интересантно, зато сто, прво, само друштво неће постављати питања о Христу, а друго, то друштво ће тајно предлагати убрзане одговоре на њих. Почевши од тога да је Господ Христос просто велики древни исцелитељ, Каспировски првог века, или је то један од оних са друге планете који нам долећу, а може бити један од махатми, но ми с тим немамо ништа

Уосталом, то се односи и на многе православне, зато што у православном свету понекад одговор на питање "ста знаци бити Хришћанин" поражава својом примитивношћу Неретко данас видимо људе који говоре фразе типа: "Ја сам атеиста, али сам притом Рус, значи православан". Или супротно: "Ја сам православан, истина, али сам, наравно, атеиста". Наравно, таква редукција Хришћанства к етнографији не води до Христа, али ће она бити веома блиска замислима антихриста. Чини ми се да о томе такође постоји потврда у Откровењу - у људском друштву сазреће такав систем међуљудских односа, такав систем идеологије, у којем ће бити тешко чути питање о Христу, а још тезе, чувши га, дати правилан одговор на њега У том смислу небо постаје све даље.

- А шта ће бити са страшним компјутером "Звер", и уопште са компјутерским светом. Сада, ето, постоји и "адски" интернет?

- Ви знате, у литератури су описани сви ти "ужаси", са много довољно смешних обрта. С великом разнеженошћу ја увек читам чланке у којем се компјутер разобличава као дете ђавола. Нарочито је пријатно читати чланак такве врсте у новини која је на компјутеру сређена, у брошури која је такође на компјутеру направљена. То буди здрав осећај хумора. А ако је озбиљно, тад је све ствар, како сам говорио, у намерама, у томе како све то искористити, у том броју и компјутерима

- Ипак, како треба да се понаша човек који искрено не жели да подлегне прелести антихриста?

- Прво је, наравно, потребно удаљити се од свих техника које су повезане са продором у човечју душу. Пре свега, овде је реч о медицинским техникама, тј. никаква зомбирања, кодирања, итд. Хемотерапија - да, хирургија - да, тј. рад са телом тамо где ви не допуштате да у вашу подсвест уђе нечија друга подсвест. Критеријум је тај: не откривати своју душу отворену. То претпоставља избегавање свих могућих медитативних техника, технологија мантри, контроле ума. Све оне имају један циљ - да вас лише контроле над сопственом свести. То је потребно на све начине одбацивати.

И поред тога, наравно, ја мислим оно што схвата сваки озбиљан човек - треба имати велику дистанцу од средстава јавног информисања, испитивати себе: да ли се ја мењам, моја убеђења, мој свет, мој језик, просто-напросто у копију коју је створио телевизор Не тако давно на једном од мојих предавања за предаваче московских високих школа (то су били предавачи хуманитарних дисциплина: културолози, филозофи...) једна слушатељка ми је поставила питање: "Реците ми, зашто се дешава да бих с једним свештеником хтела да разговарам, а други ми не улива поверење?" И нисам успео да одговорим, кад њена сусетка каже: "Али то је енергија! Схваташ, један има добру а други лошу!" И аудиторијум је подржао тај став. Шта је могуће констатовати него да се наша интелигенција толико банализовала кад она тим нечовечним жаргоном карми, аура и енергија описује најкомпликованији свет људских односа То је стварно катастрофа: данас у Русији (и уопште у целом западном свету) долази до смене језика: нестаје језик традиционалне Хришћанско-средоземне културе, а уместо њега долази жаргон псеудо-источно окултни: карма, чакра, астрал, итд. У том смислу, треба се трудити да не прихватамо те речи, већ да користимо своје, свој језик, како не бисмо почели себе осмишљавати у потпуно нечовечним терминима Људи не схватају шта говоре. При упознавању је могуће чути: "Знаш, ја сам шкорпион, а ти?" - "А ја сам пацов. Баш лепо."

Притом не треба заборављати, да је Православље источно Хришћанство. И зато није потребно, доживљавајући нагло одвајање од атеизма, одједном тако оштро јурнути на Далеки Исток, зато што овде код нас, такорећи под ногама, а такође и над главама, постоји такав свет, такво дубоко схватање човека, у којем постоје све те дубине које радују нашу душу када се упознајемо са светом источне мудрости, али постоји и нешто о чему је Исток хиљадама година маштао да чује, а што се први пут чуло на обалама Јордана

- Оче Андреје, ми смо разговарали о литератури, у којој се прилично примитивно излазе схватање Апокалипсе и дешавања везана за крај света. Да ли бисте могли да наведете неке књиге које, по вашем мишљењу, треба прочитати?

- Сто се тиче Откровења, треба упамтити да је то јединствена књига, која се не чита на богослужењима, што значи да нема безусловно ауторизованих тумачења. Али мени се чини да је, улазећи у ту тематику, корисно упознати се са причама Луиса - "Последња битка" из његовог циклуса "Хронике Нарнији" и "Раскид брака". Затим Честертонов роман "Кугла и Крст", плус антиутопијска класика (Орвел, Замјатин). У наредној етапи то би могла бити "Три разговора" Владимира Соловјева, укључујући ту причу о антихристу. Из савремене литературе, нарочито из православне, ја бих топло препоручио оца Серафима Роуза "Православље и религија будућности"

- Оце Андреје, некако је ужасно тешко размишљати о крају света

- А зашто вас толико плаши то сазнање о крају? Па крај - тхелос на грчком, "циљ" - има значење не само краја, већ и неке завршености, испуњености, постизање неког циља. Зато, ако настане историјски крај, то знаци да у историји постоји и смисао. Ето, ако у њој не би постојао крај, она би се схватала, по рецима Достојевског као "ђаволов водвиљ": неко бесконачно стремљење које никуда не води. Посто Хришћанство утврђује крај историје, оно спасава идеју историје, утврђујући постојање смисла у њој. Зато, када говоримо о крају света, претпостављамо позитивност историје. То није историјски нихилизам

Наравно, ја предобро схватам да у Хришћанској филозофији историје, као уопште у Хришћанском схватању човека, постоји веома много светлих тачака, али и неких противуречних и нејасних Делимично, у Хришћанству до краја није јасно постоји ли у историји прогрес или регрес. Хришћанин има право да размишља и овако и онако. Али о Хришћанству је могуће рећи нешто што је једном Черчил рекао о демократији: "Демократија је ужасна ствар, али је све остало - горе". Хришћанство је, с тачке гледишта филозофије, ствар, може бити, не увек праволинијска, не потпуно логична, можда не потпуно убедљива, али је све остало горе, све остало је нечовечније.

- Да, али у својој књизи о антихристу ви пишете: "Хришћанство је убеђено у свој историјски пораз". Ста нам остаје да кажемо онима који сумњају, са чиме прићи читаоцима?

- С питањем: а шта човек жели да добије? Ста се бојао да изгуби, а шта је маштао да добије? Ако човек постави за свој циљ да добије земаљску власт и земаљска задовољства, онда ће, повезавши се са Православном Црквом, он, наравно, изгубити све. А ако човек хоће да угоди својој души, тада знамо шта је Јеванђеље каже: горе је човеку ако цео свет задобије, а науди својој души. А заштити душу је једино могуће сасвим је наситивши Вечношћу, пуноћом Бивствовања, пуноћом Смисла, пуноћом Радости. И то је могуће, ја сам дубоко убеђен, једино у Православљу. Зато ми цесто говоримо: нама је све лоше, нама је много лоше. (Мислим, сваки православни човек ће реци заједно са Висоцком: "Не, у Цркви није све тако"). Веома је тешко, веома је болно бити православан, зато што када зовемо у Православље, ми зовемо не на бесконачни банкет живота, не на пикник на ивици цивилизације. Ми зовемо на бој. У том боју понекад бунтује твој сопствени коњ, понекад нападе не заустављаш. Но најтужније је то што неке стреле лете иза леђа, а позади, где очекујеш подршку, наједном осећаш пустош. Ситуација је на основу пређашњег одређена: с Христом ће души бити неиздржљиво, али без Њега потпуно очајно.

- Значи небо постаје све даље, али њему треба и даље стремити?

- Наравно. Или, знате, чак не сасвим тако. Небо увек постаје ближе, зато што небо има једну зељу - да се као киша излије на Земљу. Али људи непрекидно отварају своје кишобране и њима кољу небо. Зашто се онда залимо на небо? Затвори свој кишобран.