Европа: опљачкане штедише

У Португалији су почели да штрајкују медицински радници. У Мадриду свој гнев против власти не изражавају само рудари, већ и некада равнодушни грађани. Људима, који се обично ни мотком не могу натерати на демонстрације, је очигледно дозлогрдило: пљачка се, посеже се за штедњом малих улагача и данас се не зна да ли ће банке уопште вратити новац. Колико су поуздане и стабилне не само шпанске, већ и европске банке?

Тему наставља аналитичар Сергеј Гук.

Једна од шпанских банака је, као да се подсмева, саопштила клијентима: исплата се одлаже до 31. децембра 3000. године. Ако неко буде имао више среће и ако људи доживе светли дан исплате, на наводно сигурним папирима изгубиће минимум 40 процената вредности, саопштавају мадридски медији. Вести из Шпаније изазивају зебњу у срцима других европских штедиша због лоших предосећања: да не настрадају којим случајем и сами. Од октобра 208. до октобра 2011. Европска комисија је за помоћ европским банкама које пате од малокрвности издвојила преко 4,5 билиона евра.

Информативно: овај износ је једнак 35 одсто укупног БДП ЕУ. И после тога је ЕЦБ у котао убацила још преко једног билиона евра кредита на три године уз симболичну камату. Ефекат је као да је упао у бунар без дна – опет није довољно.

У најновијем броју немачког економског недељника „Виртшафсвохе“ (WIrtschaftswoche) објављена је темељна анализа ситуације. Подаци нису утешни: укупан дуг банака Грчке, Ирске, Шпаније, Португалије и Италије износи преко девет билиона евра, што је тростуко више од државног дуга ових земаља. Аналитичари нису убеђени да европске штедише не морају да се брину за своју уштеђевину у укупном износу од 11 билиона евра. Данас нико не може сигурно да их заштити од колапса, који уопште није искључен.

Да се не претерује у публикацији? На ово питање „Гласа Русије“ одговара професор Ханс-Хенинг Шредер, руководилац истраживачке групе немачког Института за међународну политику и безбедност:

Најчудније је то што проблеми ни из далека нису нови. Наведена ситуација траје већ неколико година. Она се показала тек после финансијског краха у САД. После тога је све постало нестабилно. И све ове застареле структуре које су се држале, доспеле су у центар пажње. Данас доживљавамо важан психолошки моменат. И засад се све добро завршавало. Али, поставља се питање: да ли ће бити довољно времена за замену структура или ће уследити негативна реакција тржишта? Тешко је одговорити. 

Евро је по замисли отаца-оснивача, требало да уједини све чланове Еврозоне – јаке и слабе. У ствари, све се одиграло директно супротно. Провалија између Севера и Југа је само наставила да расте. Капитал из проблематичних држава је потекао у добростојеће банке. Несклад се појачавао. Уз недостатак јединствене буџетско-финансијске политике и строге дисциплине ништа друго није ни требало очекивати.