Паклена граматика братског језика

У почетку учење србског језика Русима изгледа „просто као пасуљ“: само промените акценат, сетите се застарелих речи, и већ можете да „набадате“. Међутим, у пракси се испоставља да учење сродног језика крије у себи многе замке.

Зашто Руси уче србски?
Како изгледа уобичајена слагалица црногорског приморја, романитчних осећања и србских песама која младе становнике Русије наводи да науче србски језик и на крају посете Београд?

На пример, често се Русима чини да је довољно само мало "изврнути" руски израз, па да испадне правилна србска реч, а у ствари се добије нешто сасвим неочекивано. Аутор је у будванском ресторану био сведок ситуације у којој је Рускиња желела да покаже своје "знање" србског језика, па је тражила пиле на жару, а на руском се кокошка каже „курица“. Разумљиво је да извртање ове руске речи у србском језику може имати непредвидљиве последице. А она је ту реч изврнула баш како не би требало. Конобари су попадали од смеха.

Или још један случај. Једна млада Рускиња из града Перма дошла је преко лета да учи србски у познату „Радионицу за србски језик и културу“. Била је сигурна да у србском реч „зној“ значи исто што и у руском - „велику врућину“. Кад су је питали „Како си?“, она је одговорила: „У Русији је често хладно. А ја обожавам лето и зној. Ја сам сада таако знојна. Волим кад сам знојна!“ Оваква искреност је одушевила њене српске наставнике.

У чему је ствар? Пре свега, ситуацију компликују многобројни међујезички пароними, тзв. „лажни преводиочеви пријатељи“. На пример, Руси се смејуље када чују српску реч „понос“. У руском постоји таква реч, само што значи „пролив“. Прича се како су осамдесетих година на сајму војне опреме представници СФРЈ написали транспарент „Наша армија — наш понос“, и да је то за Русе била главна атракција. Или други познати случај. Током једне школске екскурзије у Србији московска ученица пита своју уморну српску колегиницу: „Тебе трудно?“ („Да ли ти је тешко?“). На те речи Српкиња се трже, прекрсти се и узвикну: „Ју! Боже сачувај!“

Руском језику је својствено редуковање самогласника и умекшавање сугласника. Рус нехотице изговара српске речи на свој начин: „адгавОр“ (одговор), „притсјЕдњик“ (председник) итд. Правилан србски акценат практично је недостижан за Русе, као и изговор сугласника „ч“ и „ћ“, „џ“ и „ђ“, које Руси обично изговарају као руско „ч“ (нешто између србског „ч“ и „ћ“) и као руско „дж“, не разликујући их у говору: ћевапћић, џурџевак, итд. Русима није лако да науче и српске сугласнике „л“, „н“, „љ“ и „њ“. Они их изговарају прислањајући врх језика уз горње зубе и умекшавају их испред самогласника „и“ и „е“: „љице“, „њизапосљенаст“, итд. А познату брзалицу са вокалним „р“ просечан Рус изговара додајући руско „ы“ испред србског „р“: „Навирх бирда вирба мирда“.

И све је то само фонетика. Шта рећи о страшној србској граматици, на пример о облицима помоћног глагола „јесам“ (који се у руском језику уопште не користе), или о енклитичким облицима заменица (Руси тешко схватају разлику између „ми“ и „ме“), или о падежима који збуњују својом међусобном сличношћу, као и сличношћу са руским еквивалентима. А тек глаголски облици и неухватљиви положај повратне заменице „се“...

Све у свему, просечан руски студент тешко учи србски и у почетку му се често све помеша у глави. Али, упорном ученику се све то после неколико месеци разбистри, и већ следећи његов долазак у земљу чији језик учи бива пропраћен многобројним комплиментима за сјајно знање!

Игор Греков,

Оригинал публикације