Стратегија националне безбједности

Предлог Стратегије националне безбједности веома је лош документ, са штурим и недореченим решењима за изазове на пољу безбједности Црне Горе и њених грађана. Српска народна странка сматра грешком то што се овај стратешки документ представља као законска смјерница за развој и функционисање система безбједности у смислу опредјељења владајуће политичке елите да, из себичних интереса, утопи Црну Гору у  НАТО. Интерес и циљ уласка у Атлантску Алијансу нијесу плод дијалога и референдумске одлуке, него неопрезне утопистичке визије режимских јастребова и интересног клана око њих. Потребни ресурси за одговор на потенцијалне пријетње наведени су аналитички нечитко и представљају континуитет конфузије која влада у сфери наводних реформи оружаних снага и самопрокламованој трансформацији и деполотизацији служби безбједности. Режим који кроз још  један формални законски папир, у националне интересе који проистичу из ,,највиших вриједности Црне Горе утврђених Уставом'', сврстава људска права и националну равноправност, заиста нема укуса, нити границе, у провокацији оног дијела популације који поштује принцип да мисли сопственом главом. Када би приоритет званичне Подгорице заиста била хармонизација са Заједничком спољном и безбједоносном политиком Европске уније и  Европском безбједоносном и одбрамбеном политиком, као њеним интегралним дијелом, како је то самопрокламовано у Стратегији, онда би Црна Гора умјела да одговори на регионалне изазове и повлачи потезе у сопственом и интересу најзначајнијег историјског и стратешког сусједа. Држава чија власт признаје да су глобални тероризам и организовани криминал централни изазови, ризици и пријетње по њену стабилност, тешко да може оваквим сувопарним и неозбиљним документом бити на висини очекиваног одговора у обољелом друштву. Чињеница да посланици владајуће коалиције, у сарадњи са скупштинским руководством, константно оклијевају, односно веома често блокирају, пренос и оног дијела расправе на пленуму за који постоји пуно грађанско интересовање, потврђује исправност одлуке Српске народне странке да бојкотује рад Парламента. Цјенкање око укључених камера када су у  питању тачке дневног реда које се неспорно могу дефинисати темама од јавног интереса, не води Црну Гору напријед у демократизацију и промјене. Зато је конзензус, мимо било каквих декларативних принципа, парламентарне опозиције, утицајних фактора у НВО сектору, незаробљеног дијела Универзитета и антирежимских интелектуалаца, солидан пут и политички зицер за рушење власти. У парламенту се, очито, тешко долази до решења у интересу грађана. То потврђује значај који монолитни савез Демократске партије социјалиста, Социјалдемократске партије, Хрватске грађанске иницијативе и Демократске уније Албанаца даје  мањкавом стратешком документу који би требао да представља консензуални одговор цијелог друштва на безбједоносне пријетње у будућности.