Да ли ће у Србији бити легализована еутаназија?

У Србији може да буде легализована еутаназија. Крајем године ће бити објављен преднацрт Грађанског законика, затим се очекују деветомесечне јавне расправе, после којих ће бити јасно да ли ће Србија кренути стопама Холандије, Белгије и неких држава САД.

Проблем „добре“ или „благородне“ смрти, а управо тако се са грчког буквално преводи термин „еутаназија“ – налази се међу онима о којима се у принципу не може договорити. За верника дилеме нема: живот нисмо сами дали, не можемо да га одузимамо. Са тачке гледишта рационалисте, то је цивилизовани прилаз ослобађању од неиздрживе боли и скидању тешког душевног терета са рођака, који се понекада решавају на крајње мере.

У јуну 2014. године шест година строгог затвора добио је руски грађанин који је убио жену оболелу од рака. Она се мучила од болова, молила је да је убијем и ја сам јој испунио жељу – рекао је осуђени. Можемо се сетити како је 2002. године пензионер из Ниша прво угушио супругу оболелу од дијабетеса, а затим скочио кроз прозор. У опроштајном писму написао је да се на такав корак решио свесно. Таквих примера је много. Остаје реторичко питање да ли би то могло да се избегне када би постојала еутаназија или бар савршенији систем палиативне помоћи?

Тему настављамо са стручњаком Руског националног медицинског универзитета Н.И. Пирогов Аном Соњкином.

Хајде да почнемо од тога колико је велика вероватноћа грешке у дијагнози или недовољне помоћи?

- Ако се јасно не пропише алгоритам, вероватноћа грешке је велика. Може се испоставити да још није све испробано у погледу лечења и како би се човек спасао патњи. Затим, контраиндикација за еутаназију је клинички дијагностикована депресија, коју треба прво разликовати од туге или сете, а затим излечити, а затим поново покренути питање о еутаназији. На крају се испоставља да многи пацијенти могу да се одговоре. У истој тој Холандији од десет људи који траже да им се помогне да умру, на крају на ову процедуру се одлучи само један.

Познати руски лекар Генадиј Онишченко својевремено је говорио да лекар није џелат, и дискусија о еутаназији вређа представнике ове професије. Да ли вам је близак такав прилаз?

- Став ми је близак, али у нас у Русији такође многи реагују и на пасивну еутаназију, тачније намерни прекид терапије. Али треба имати у виду да многи западни лекари искрено сматрају еутаназију највишим степеном милосрђа, и они при томе нису никакви џелати.

Противници еутаназије увек се позивају на Заклетву Хипократа: Нећу дати никоме смртоносно средство ако ми тражи и нећу показати путеве за сличну замисао. Колико је то снажан аргумент?

- Тада хајде да будемо доследни. У истој тој заклетви, у извроном тексту, постоји забрана абортуса... Легализовати еутаназију је опасно, није зато што је Хипократ рекао „не сме се“. Ради се о томе да у проблематичним земљама еутаназија може да постане предмет злоупотребе. Тачније може да се хипотетички замисли да њу могу да искористе за ослобађање од неугодних рођака у циљу добијања наследства. И то чак без обзира на то што је за еутаназију потребна одлука самог болесника.

Један од београдских стручњака је једном рекао да еутаназија не одговара менталитету спрског народа. Да ли је умесно у датој ситуацији оперисати таквим немедицинским појмовима?

- Легализација еутаназије није само медицинска појава, већ и социјална. Појам менталитета је важан. Само не треба све објашњавати конзервативношћу или религиозношћу друштва. Једноставно сам приметила да у Белгији или Холандији није уобичајено да генерације живе под једним кровом, тамо чешће шаљу рођаке у старачки дом. У нашим културама стари људи ће пре бити у породици, ми се ређе растајемо са својим ближњима који пате.

Тимур Блохин,