Милорад Вучелић: Папизам против Светог Саве

Постаје све разумљивије зашто је толико политичке, па и епископске нервозе, медијске кампање и лобирања око избора новог патријарха Српске православне цркве. Било је небројено оних који су своје нестрпљење и властољубље исказивали тражећи да се за живота патријарха Павла изабере нови патријарх. Грозничавост ове кампање добија сваким даном све више накнадних објашњења и побуђује сасвим одређена питања и основане стрепње.
Било како било на дан Светог Саве 27. јануара освануше на новинским ударним странама наслови: „Време је да дође папа!", „Крајње време за сусрет са папом", „Папа долази у Србију"...

То се дешава у државно разграђеној Србији којом владају глад, беда и безнађе. На улицама, пругама и путевима на снегу и цичи зими вију се прави збегови понижених, незапослених, обманутих и изгладнелих Срба. Ситуација у којој се Србија налази просто дозива одговорну и светосавску предузимљивост, солидарност и хришћанско милосрђе. Од режима и његових пропагандних центара стижу одговори - применити полицијску силу у одбрани тековина транзиције и дивљег капитализма, усвојити резолуцију о Сребреници, изручити на милост и немилост Републику Српску, изделити Србију и променити њен устав. „Отац српске демократије" на то додаје да се „устав не маже на хлеб". Ваљда се зато сада призива папизам који се може мазати на хлеб. То каже и велики пророк Достојевски тврдећи да папа стварно има моћ да нам удели хлеб. Заузврат, додуше, тражи да му дамо нашу душу и нашу слободу. Али то у званичној Србији и није нека вредност, а ни жртва.

По нашим медијима, и не само по њима, највећи подвиг нашег великог патријарха Павла била је његова скромност, а његова највећа заслуга је незапамћена народна сахрана. Неће бити да је због највеће сахране и скромног живота патријарх Павле заслужио неподељено поштовање, дивљење и вечно памћење. У сећању народа и верника остало је много тога још важнијег, значајнијег и узвишенијег. У сећању народа сигурно остаје чињеница да он није прихватио да се сретне са папом и да се противио његовом доласку у Србију: „Када смо Његовој светости објаснили да папа неће доћи ако и Црква не да пристанак, он је само кратко рекао: 'Онда, добро недошао'".

Мудри патријарх Павле, као и други умни патријарси и епископи, говорили су да се о позиву папи да дође у Србију може разговарати тек ако би једна велика православна земља, а то је Русија, позвала римског папу у посету.

И патријарх Герман је имао јасан став да „покајничка посета свакога папе у Београд води искључиво преко Јасеновца", и да он од њега „не може одступити".

Можда су се околности од патријарха Германа до данас промениле, али било би добро да се верујућем народу и грађанима објасни шта се то и како променило од 15. новембра прошле године, од упокојења и сахране великог патријарха Павла? Које су то новонастале околности навеле толико људи да готово вапијући дозивају папу да посети Србију, и да то сматрају централним задатком и кључним налогом Српској православној цркви? Доприноси ли то јединству Српске православне цркве и верујућег народа? И зашто и како се то дозивање папе истиче у први план баш на дан утемељивача наше Цркве, на дан Светог Саве?

Од времена самог избора патријарха Павла па до његове смрти познато је шта се све догодило. О томе сведочи амерички амбасадор при Светој Столици Томас Патрик Меледи. У државном Секретаријату Ватикана одржан је „изузетно важан састанак" 26. новембра 1991. године:

„Кардинал Содано (државни секретар папе Ивана Павла Другог) сазвао је амбасадоре Велике Британије, Француске, Белгије, Италије, Немачке и Аустрије у своју канцеларију. И ја сам био тамо. Предао нам је меморандум којим се позивају наше владе да признају Словенију и Хрватску 'у року од месец дана'.

Кардинал Содано, у пратњи надбискупа Таурана, снажно је изложио ватиканско поимање случаја. Било је то први пут у модерној историји да је Света Столица делатно водила кампању за признање нових држава. (подвукао Меледи).

Три Дана касније, 29. новембра, „у Риму се са Светим Оцем" састао немачки министар спољних послова Ханс Дитрих Геншер: „Залагање Ватикана да се Хрватска и Словенија признају пре Божића одговара стајалиштима Немачке". Немачка је признала Хрватску 19. децембра 1991, а остале земље ЕЗ-а 15. јануара 1992. године. Ватикан и папа су то званично учинили два дана раније 13. јануара 1992, на Српску Нову годину.

Догодили су се у међувремену и „Бљесак" и „Олуја", а у Хрватској се уз разумевање католичког клера ради на формирању нове хрватске православне цркве.

Можда ова изненадна епидемија папизма представља испуњење још једног евроунијатског услова Србији. Хапшењу генерала Младића, уништењу Републике Српске, резолуцији о Сребреници сада се придружује и удовољавање захтеву да папа посети Србију? Можда се од Србије и СПЦ затражи да се призна и уважи непогрешивост папе у поменутим поступцима од Јасеновца до „Олује"?

Откад постојимо нико у име СПЦ није звао папу међу Србе, ни Свети Сава, ни Свети Петар Цетињски, ни Његош, ни патријарх Гаврило Дожић, ни патријарх Герман, ни патријарх Павле... О томе зашто то нису чинили можда најбоље сведоче речи оца Јустина Поповића:

„Догмом о непогрешивости присвојивши себи, човеку сву власт и сва права која припадају једино Богочовеку - Господу Христу, папа је у ствари, прогласио себе Црквом у Папистичкој цркви, и постао њој све и свја. Своје врсте сведржитељ. Зато је догмат о непогрешивости папе и постао сведогмат папизма. И папа се њега не може одрећи ни по коју цену, све док је папа хуманистичког папизма.

У историји рода људског постоје три главна пада: Адамов, Јудин, папин. Суштина грехопада је увек иста: хтети помоћу себе постати добар; хтети помоћу себе постати савршен; хтети помоћу себе постати Бог. Но, тиме се човек несвесно изједначује са ђаволом. Јер и он је хтео да помоћу себе постане Бог, да собом замени Бога. И у том гордоумљу одједном се обрео као ђаво, потпуно одвојен од Бога, и - сав против Бога. У тој гордој самообмани и састоји се суштина греха, свегреха. У томе суштина и самог ђавола, свеђавола; Сатане...“