Масовна опсена на Волстриту

Колико је људи на целом свету разумело шта се догађа на Волстриту уочи избијања највеће финансијске кризе у новијој историји? Десет, највише 20 – гласи одговор Мајкла Луиса, аутора књиге „Велики кратки – унутар машине судњег дана”, најновије аутопсије великог слома који је заљуљао цео свет. Књига се у књижарама појавила у понедељак, истог дана када је Конгресу почела дебата о предлогу закона који треба да уведе нова правила у банкарску индустрију у којој је досад владао „тржишни фундаментализам”.

Луисова књига је већ бестселер у највећој интернет књижари, Амазону, а аутор, који је каријеру почео управо бестселером у којем је описао своју кратку каријеру брокера на Волстриту, ових дана је тражени гост на телевизијама. Велики публицитет је добио разговор с њим на Си-Би-Ес мрежи, у познатој документарној емисији „60 минута” (која се без прекида емитује од 1968), а први прикази његове документарне прозе су веома похвални. Пре свега због тога што је разумљивим језиком објаснио једну тешко схватљиву област, а потом што је криза објашњена кроз истините приче неколико актера који су се у кризи обогатили – јер су на време схватили шта се догађа.

То су они од њих највише двадесетак на целом свету, од неколико десетина хиљада берзанских посленика, који су видели долазећу олују. Реч је о менаџерима малих „гаражних” берзанских „хеџ” фондова, који су, пажљиво пратећи бројке, поготово оне о кретањима на хипотекарном тржишту (продаја кућа на кредит) „укапирали” шта се спрема и „тоне пара” зарадили на такозваним кратким (шорт) трансакцијама, кладећи се да ће се оно што је кад су почели игру вредело много за годину две претворити у ништа.

Зашто и остали нису видели поруку бројева? Одговор Мајкла Луиса је једноставан: „Зато што су били плаћени да не виде истину”. По њему, већина главних директора великих финансијских кућа није знала шта се спрема, а сем тога, систем који им је обезбеђивао плате и бонусе од неколико десетина милиона долара годишње, био је у толико „уврнут” да су постали слепи за дугорочне интересе својих фирми.

Нормално би било очекивати да су после слома и они финансијски пропали, али – нису. Кад је њиховим посрнулим кућама у помоћ прискочила држава, са образложењем да су „сувише велике да би пропале” (формулација скована у последњим месецима Бушове администрације), они су испраћени са милионским отпремнинама. По Луису, многи од њих поново згрћу милионе, јер пошто једини разумеју хаос који је створен и једини и знају како да га рашчисте.

Зашто на ризичност „деривата”, финансијских инструмената првобитно смишљених да смање ризик од несолидних кредита, да би и сами постали ризик, нису упозориле агенције за кредитни рејтинг, као што су Моди или Стандард и Пур? Зато што су део система, тврди Луис: и њима је било стало да покупе своје паре за процењивање, примењујући методологију коју су им дали баш они за чији су рачун вршили процене. Велике куће као што су Голдман Сакс, Сити и други.

Наравно, на удару је и „бонус култура” у средишту америчких и светских финансија. Луис има објашњење, али не и оправдање за заиста енормне своте које од одређеног нивоа добијају људи са Волстрита. Помиње да је својевремено и лично, као почетник, после годину рада добио „неколико стотина хиљада долара” бонуса, а да му није било јасно шта је то учинио да би их заслужио. Објашњење је да директори „гледају једни другима у џеп”, и да њихова примања немају никакве везе са неким мерилима продуктивности. Укратко, они те паре не заслужују.

Да ли их ипак добијају зато што разумеју оно што другима не полази за руком? И то је једна велика опсена, тврди Луис. „Не може се од људи који воде велике фирме Волстрита очекивати да говоре разумљивим енглеским, кад њихово благостање зависи од тога да други људи буду уверени да то што они раде не може да буде преведено на разумљив енглески.”

Због тога су они за 2009, годину када су се њихове фирме опорављале захваљујући парама пореских обвезника, између себе поделили око 20 милијарди долара бонуса, 17 одсто више него за претходну годину. Луис сматра и да је све „сувише велике” требало препустити тржишту, фирме које су направиле укупно 1.700 милијарди долара губитка не би требало још да постоје. Да ли су им помогле њихове политичке везе? Уверен је да јесу, мада за то нема доказа у јавном оптицају. Победила је филозофија да држава треба да буде по страни Волстрита у добрим временима, али да је добродошла, да је чак неопходна, у кризним.

Обама је недавно банкаре са Волстрита назвао „дебелим мачкама” и његово залагање за мењање система од јуче је добило и конкретне обрисе. Али да ли ће реформа успети? Данашње америчко издање „Фајненшел тајмса” објављује анализу да су „специјални интереси”, лобистичка индустрија у Вашингтону, лане потрошили рекордне три милијарде долара за „куповину утицаја”. Не толико да се донесу закони који им одговарају, колико да се минирају они који им нису по вољи. На првом месту су два Обамина реформска захвата: систем здравственог осигурања – и Волстрит.