Издања Читуље Уторак, 14.02.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа ПРЕТРАГА ЛАТИНИЦА 2°C Ведро БЕОГРАД Последња измена 18:48 Свет Политика Друштво Погледи Хроника Економија Култура Србија Београд Спорт Спектар Све 463 СТО ГОДИ

Пре него што је постао ратник и окитио се Карађорђевом звездом, Вуксан Радовановић Стругопутић побио je општинско руководство у Добром Долу, јер због лоше карактеристике није могао да добије државни посао, а после јуначког ратовања, за чувара државне шуме поставио je га лично регент Александар Карађорђевић, који га је и одликовао.

Животопис витеза Карађорђеве звезде Вуксана Радовановића, коме је због сналажљивости и способности да стругне (побегне) из нежељене ситуације, придодато и презиме Стругопутић, наликује на холивудске приче: лошег момка ослободе из затвора, да би за државу обавио неки посао. Вуксан је рођен крајем деветнаестог века у Иван Кули. Још као младић је показао храброст у свакодневним граничним сукобима са турским низамима и Арнаутима који су од 1878. до 1912. године упадали преко србско-турске границе у села Косанице и Горње Јабланице ради пљачке и убистава Срба.

После војног кадра, потражи запослење у државној служби Краљевине Србије. Али, није било лако ступити у државну службу, од општинара је тражена провера и карактеристика. Вуксан је често одлазио у Прокупље и молио начелника Округа топличког за службу. Начелник га упути у Топли До да му председник и деловођа напишу карактеристику. Дође Вуксан у Добри До и затекне председника, деловођу и благајника општине. Председник му обећа добру карактеристику и рече му да по њу дође сутра. Шта се потом дешавало, за „Политику” прича лесковачки историчар Добросав Туровић.

– Порани Вуксан из Иван Куле и стигне у Добри До. Прими га деловођа и да му коверту запечаћену са пет печата општине. Одатле се запути у Прокупље код начелника. И богами, начелник га прими као свог човека. Отворио је коверту и пажљиво читао и повремено бацао поглед на Вуксана. На крају му рече – побогу Вуксане, са оваквом карактеристиком не можеш ни врата отварати, а камоли радити у државној служби. Хтео сам да ти помогнем, али сад више не могу. Видим да си добар човек, али не могу. Вуксан се врати разочаран и увређен. Ноћ му је била дуга, једва је чекао да сване. Кад пуче зора, скиде брзометку са кућног дувара и брзим корацима је грабио ка Добром Долу. Затекао је председника, деловођу и благајника како пију прву јутарњу кафу. Кад га видеше наоружаног, председник га пита – Вуксане, камо ти добро јутро? Вуксан скиде пушку са рамена, упери је у председника – ово ти је за карактеристику. Одјекну пуцањ, затим још један, потом и трећи. Вуксан им пресуди пушком и даде се у хајдуке.

Више од десет година хајдуковао је по селима и шумама Косанице, Горње Јабланице, Топлице, чак до Копаоника. Држава је често за њим расписивала потерницу и уцењивала му главу. Ни бројне жандармеријске потере, ни војска не могаше му главе доћи. Ни они најупорнији жељни новца за његову главу. Имао је јатаке који су га крили и хранили. Кад му је дојадила хајдучија, под гаранцијом да неће бити стрељан, предао се ондашњим властима и осуђен је на робију у букагијама. Робијао је у нишком затвору. Када је непријатељ навалио 1915. године, робијаш Вуксан је замолио управника затвора да га пусти, како би се прикључио србској војсци. И би пуштен. Није имао времена ни да се јави кући, већ се одмах прикључио Другом гвозденом пешадијском пуку „Књаз Михаило”. Убрзо је постао за пример у елитној јединици – Гвозденом пуку Моравске дивизије.

Са јунацима из Јабланице и Топлице прешао је сурове албанске гудуре. Пушком и бајонетом бранио је рањене и изнемогле војнике од дивљих албанских качака, који су кидисали као којоти ради пљачке и убистава. На горштачким плећима је носио рањене и изнемогле борце. По доласку на Крф, прихватио се стрељачке обуке за капларе. И ту је био за пример. И на Солунском фронту 1916–1918. године испољио је хајдучку сналажљивост. Ишао је из борбе у борбу. Имао је среће, куршум га није хтео. У једној јесењој диверзији на бугарске ровове 1917. године, бомбаш Вуксан је уништио више непријатељских војника. Гвоздени пук се дичио таквим јунаком. Командант српске војске, регент Александар Карађорђевић одликовао га је златним орденом – Карађорђевом звездом са мачевима. Регент му је лично пришио орден и јавно га похвалио. Декретом га је ослободио издржавања казне и поставио га за чувара државних шума. Потом је мирно живео у многољудној породици у Ивању.

Милан Момчиловић,
Политика