Спасио 132 војника и технику

Видајући многобројне ратне и поратне ране, од којих су оне од недавног можданог удара, изгледа, биле најразорније, Слободан Мијовић, пуковник ВЈ из зетског села Балабани, пензионерске дане проводи у завичају листајући ратни дневник. У крају га бије глас храброг и способног старјешине. Издржао је пет мјесеци усташког окружења у Загребу, успио да одоли свим нападима и извуче, без губитака, 132 војника и цјелокупну технику.
- Имам типичну војничку биографију. Официр ЈНА постао сам давне 1961. године. Службовао сам углавном у Хрватској, коју сам напустио децембра 1991. године, док сам 1998. пензионисан у Београду - присјећа се Мијовић почетка и краја војничког стажа.
Најзанимњивије су свакако три године Слободановог стажа, од децембра 1989. до децембра 1991. године, када је био на позицији замјеника команданта Центра високих техничких војних школа ген. армије "Иван Гошњак" у Загребу.
- У то вријеме центар је бројао око 3.000 људи, посједовао најмодренију технику и представљао елитну војну школу у овом дијелу Европе.Увидјевши да се усташки обруч око наше касарне све више стеже, уз допуштење генерала Звонка Тонковића обезбиједио сам залихе хране за пола године за цјелокупно људство у центру. Међутим, нијесмо успјели добити дозволу за артиљеријску муницију јер смо по формацији били школски центар, наоружан само пушкама, док су гранате за топове и тенкове биле наставне. Не желећи да усташку најезду дочекам голорук, успио сам да од извјесног Ћапића, референта у загребачкој армијској области, иначе родом из околине Крагујевца, набавим артиљеријску бојеву муницију и већи број снајпера. Послије отцјепљења Словеније, августа и септембра 1991. године, Хрвати су добили крила, искључили нам воду и струју и почеле су свакодневне оружане провокације, из којих смо се, срећом, извукли само са једним рањеним потпоручником родом од Васојевића - каже Мијовић.
Како сте успјели да у таквом окружењу издржите пет мјесеци блокаде?
- Послије једног озбиљног сукоба са генералом Тонковићем, када сам извадио пиштољ и уперио му га у главу, саопштивши му да ћу гађати "Пливу", велику фармацеутску индустрију у близини касарне и тако потровати пола Загреба, ако нешто код усташких власти не предузме да напади на нас не престану, он је попустио, отишао за Београд. Мени је остало да скоро свакодневно јалово преговарам са извјесним доглавником Пешћеницом и по касарни, уз помоћ инжењерије, копам бунаре, из којих смо воду црпли пумпама, које су напајали агрегати. Иако сам минирао цјелокупни круг касарне, велики број људи нас је напустио, тако да смо имали довољно хране. То је трајало све до 10. децембра 1991. године, када сам уз помоћ међународних мировних снага људство и цјелокупну технику превезао у Панчево и на Бањицу.
Хрватска држава је пуковника Мијовић прогласила раним злочинцем.
- Тренутно сам инвалид и тешко се крећем без помоћи друге особе. Нећу бјежати и да могу, јер никога за све вријеме мог дугог службовања нијесам убио. За све оне који имају намјеру да ме посјете ја сам у Балабанима у породичној кући код Дајбабића моста - поручује ветеран Мијовић.