Ђорђе Чарапић

Јеедна млада чешка породица, Јохана и Терезије Фусек, преселила се за стално средином 19. века у оновремени престони Београд. Скоро сви Словени који су чинили грађанство Аустроугарске монархије ипак су више волели да буду поданици Кнежевине, а доцније и Краљевине Србије, него ли да имају једног Немца за свог владара, који је беспрекидно деценијама царевао. Јохан је био графичар и запослио се у Државној штампарији и Војнокартографском заводу.

Потписивао се као Јован Чарапић-Фусек, јер је чешко презиме Фусек преузето од немачке именице fuβocke, што значи чарапа. Многи су доцније мислили да су ови Чарапићи заправо потомци војводе Васе Чарапића из Вождова доба!

Њихов син Георг родио се  11. 2. 1876. у Београду. Завршио је Реалку и родитељи га шаљу на Минхенски универзитет где постаје рударски инжењер. Пошто је момак лепо цртао, они су га послали и у Праг да заврши и једну од познатијих и престижних уметничких школа лепих уметности у Европи онога доба. Завршивши школе, прво је радио две године, од 1898, као рударски техничар код познате браће Пирх у Ћуприји, па у Географском одељењу главног ђенералштаба, 1900, да би на крају од 1904, па до мобилизације 1912, имао свој мали технички биро у Невесињској улици, крај Каленића гумна, данашње пијаце. Пред избијање Великога рата, жени се протином ћерком Милицом (дев. Јевтић), када је прешао у православље.

Током целог ратовања, од 1912. до 1917, радио је као технички војни службеник Првог Телеграфског одсека Саобраћајног одељења Врховне команде и био је директно потчињен инж. потпуковнику Петру А. Прокићу. Проверавајући да ли су све линије фронта код Крагујевца у реду, два пута је доживео изненадне аустроугарске ваздушне нападе, када је картечом био рањен у главу и раме. Ђорђе је те повреде преживео, али као стална последица били су мигренозни напади, који су га пратили до смрти...

Упоредо са техничким наукама, занимао се, откако се вратио из Прага, и уметношћу. Радио је портрете, династичке портрете, пејзаже, композиције историјске тематике, илустрације итд. Пред Велики рат већ је био познат, и то не само у војсци него и код грађанства, тако да је било сасвим јасно зашто су га узели, 1917, за секретара Канцеларије краљевских ордена. Оно што је за нас важно код њега, била је чињеница да је Ђорђе Чарапић за српску војску дао нацрте скоро свих наших медаља и споменица у раздобљу 1904–1914, Ордена југословенске круне (1930), свих орденских диплома, диплома разних војних школа, војних знакова, војних југословенских застава, музичких и исељеничких застава, разних друштава, уникатних (од правог пергамента) династичких крштеница, венчаница и умрлица, династичких грбова, радио је и разне уметничке књижне листиће (екс либрис). Поврх свега био је и члан Одбора за одређивање новог грба наше престонице, давши тако седам својих предложака, али ловор тада доби, 1931, Кун. Све што је Чарапић за живота замислио, урадио је у стилу чешке сецесије... Историјске композиције је радио у виду разгледница, или великог формата за зид. Радили су му их, како кад, наш књижар са Зеленог венца Тома Јовановић, или В. Нејберт у Прагу.

Нежна здравља, нарушеног ратовима и разним зађевицама с неистомишљеницима на послу, подноси оставку 1935. Потпуно се повлачи као војни чиновник у рангу капетана прве класе. Посвећује се породици и обнавља свој мали биро... Ђорђе Чарапић доживе и другу немачку окупацију, а генерацијске тежње братске слоге Ослобођења и Уједињења распршише се... срце му није издржало − издахну у поноћ 10. 7. 1941. Њиме се гаси лоза ових Чарапића, јер се његова једина кћи Борислава (1916–1993), такође дипл. инж., никада није удавала...

Ђ. Кнежевић,
Политика