Стана је рођена око 1795. године у селу Сиколе, код Неготина. Отац је желео да она и њене две сестре, током школовања у Белој Цркви, носе мушку одећу, јер је породица патила за наследником. Брат Михајло стигао је много касније, али Стана ни тада, нити икада касније, није скинула то одело. Можда је баш оно одредило судбину наше хероине. Иако физички нежна, могла је да се претвара да је веома снажна.
Малена, крхка лепотица у мушком оделу, са кубуром и јатаганом сигурно и хитро јахала је коње у неустрашивим походима на Турке. Устаничка Србија с почетка 19. века имала је жену која је пушком баратала као да је рођена ратница. Непогрешиво је погађала сваку мету. Наша Чучук Стана је телом била мања од најмање девојке, а храброшћу већа од најхрабрије свога доба. Због своје сићушности, добила је надимак Чучук, а приче о величини њене личности остале су да се преносе са колена на колено. Опевали смо је у народним песмама као супругу Хајдук Вељка, који је због ње "изгубио главу", али и као жену војника четири пута рањавању у име слободе Србије, једном чак и турским јатаганом у потиљак.
Девојка са Дели Јована била је увек корак испред других. Писмена и продуховљена у времену у којем то није полазило за руком ни мушкарцима, а камоли женама, у првој половини 19. века говорила је руски, пољски, румунски и грчки језик. Била је изузетно храбра, и увек је говорила све што мисли, непоколебљива да уради све што науми. Притом, била је заносна лепотица којој је тешко било одолети.
Једна таква "икона" духовне и физичке лепоте није могла да не западне за око прослављеном Хајдук Вељку. Легенда каже да је наш јунак остао без даха када је у његов логор ујахала Чучук Стана и пркосно га питала:
- Господару, зар ови твоји момци не знају Турке убијати, већ девојачке дарове красти?
Док му је причала да су његови хајдуци опљачкали кућу њеног оца на Дели Јовану, а да је међу отетим стварима била чак и девојачка спрема Стане и њених сестара, једна љубав се рађала. Хајдук Вељко је наредио да јој се врати украдено и пред њу ставио гомилу дуката, уз речи:
- Сад сам те даривао, сад си моја.
Није Стана одмах пала на његове речи, али није прошло ни много времена када су она и Хајдук Вељко почели да се састају, од Пореча до Сокобање. Трећу годишњицу брака "прослављали" су на коњима, борећи се против Турака у устаничкој Србији. Причало се да су Неготинску крајину заједнички бранили од непријатеља. Раме уз раме. Као ратни, па тек онда брачни другови.
Иста та ратница је, говоркало се, "патентирала" руж који је стављала да би Хајдук Вељку била још лепша. Црвену љуту папричицу је ситнила у авану, мешала са медом и латицама руже, па када одстоји, наносила на усне да би биле пуне и јарке.
Тешка времена за србски народ, пресудила су љубави Чучук Стане и Хајдук Вељка. Он је погинуо 10. августа 1813. године, када је, иако скрхана од бола, команду преузела његова храбра супруга. Тек када ју је погодио четврти метак, на наговор Вељковог брата Милутина, сишла је са коња и одложила пушку.
У данима које је проводила у избегличким карантинима у Банату, срела је побратима Хајдук Вељка, грчког јунака и политичара Георгакиса Николауа Олимпиоса. Чучук Стана и Капетан Јоргаћ или Мали Ђорђије, како га је назвала, венчали су се три године касније и постали родитељи Милана, Александра и Јевросиме.
Георгакис је наставио да ратује са србским хајдуцима против Турака, све док није настрадао 1821. године. Наша јунакиња је по други пут била удовица, а имала је тек 26. година Колико се само буре и животних вратоломија "улило" у то мало година и обрушило на та малена леђа. Стану је стигла и трагедија да надживи своје синове.
Хероина које су се плашили Турци, истовремено јој се дивећи, преминула је у Атини 1849. године. Жена са четири ратничке ране и ко зна колико духовних, последње године живота је провела у тешком сиромаштву. Тужно је што данас вероватно не бисмо успели да јој пронађемо гроб, јер после ћеркине смрти није имао ко да га чува.
Татјана Лош, Милена Марковић, Новости 
