Голгота руске династије Романов

ЗАВЕРА која се ковала у петроградским салонима није била ни плод Николине болесне маште нити пак интрига његове тајне полиције. Она се одвијала готово без икакве конспирације у престоници, а у њој су учествовали поред царевих најближих рођака, истакнути чанови Думе и неки генерали. Једна делегација је у њихово име посетила смењеног Николаја Николајевича и "званично" му предложила, да прихвати круну након "посла" који ће они обавити. Овај је, плашећи се могућих последица ако завера не успе, одбио понуду. Заверенике то, међутим, није обесхрабрило. Нису били обесхрабрени ни Немци. Они су имали адут у рукаву. Звао се Парвус.
Фебруарска револуција, која ће довести до абдикације Николе ИИ, изведена је немачким новцем, по сценарију руског Јеврејина Изарела Лазаревича Гелфанда, рођеног 1867. године у месту Терезино, у Минској губернији. Познатији је под именом Парвус, које је сам себи наденуо, а које на латинском може да има тројако значење - млад, скроман и неприметан. Овај "геније зла" био је револуционар, издавач, публициста, марксиста, шпијун, немачки шовиниста (?!) и доктор филозофије. Учествовао је у руској револуцији 1905. и због тога је окајавао грехе у Сибиру, одакле је побегао у Немачку, где је приступио тамошњим социјалдемократама.

ГОДИНЕ 1911. обрео се у Константинопољу у улози пословног човека, чиме је прикривао своју шпијунску делатност за рачун Берлина. Отуда се вратио 1915, са до у детаље разрађеним плановима и практичним упутствима како извести масовни политички штрајк у Петрограду који би потпуно паралисао Русију и био увертира за државни преврат. Упоредо са детаљним препорукама које су се тицале техичког дела извођења те акције, он је у меморандуму предвидео да се, чак и ако се тиме не буде срушила царева власт може формирати привремена влада, с којом би Берлин могао да преговара о примирју и миру. На крају меморандума Парвус је предложио немачкој влади да одреши кесу и да зарад постизања тих циљева финансира групу бољшевика, окупљених око Социјал демократске партије, чији су се лидери налазили у егзилу.
Овај Парвусов меморандум је оставио снажан утисак на немачког секретара за спољне послове Јагова, који је одмах затражио од Министарства финансија да му стави на располагање пет милиона марака за "револуционарну пропаганду у Русији". Тим поводом Парвус је у мају 1915. отишао у Швајцарску, где се срео са Лењином, али тај пут је био узалудан. Обострани анимозитет био је јачи од заједничке жеље да сруше Николу II. Парвус је одлучио да пронађе мање сујетног партнера.
Година 1916. била је релативно мирна и протекла је у оркестрираним и жестоким вербалним нападима преко буржоаске штампе, чије је издавање обилато помагао Берлин, најпре нападима на цареву супругу, а затим и на цара. Никола ИИ је оптуживан да је обични пион у жениним рукама, да она уместо њега управља земљом, а да јој је главни саветник и кадровик опскурни и полуписмени Распућин, с којим је још и у интимној вези.
Таква подметања, често лишена сваког основа, забављала су народ, али су и знатно утицала на пад цареве популарности.
Неуспеси на бојном пољу, као и последице рата, који је улазио у трећу годину, све су се више огледале у разним несташицама и рестрикцијама, расту цена и редовном снабдевању, чак и са оним производима у којима се није оскудевало. То је такође доприносило сатанизацији идола, којем су до јуче поданици клицали и утркивали се ко ће пре да му пољуби руку.
Цар је одједном постао дежурни кривац за све недаће које су их снашле.

ПОЧЕТКОМ 1917. сутација се нагло погоршала, пре свега на фронту.
Цар се одједном нашао трагично сам. Против њега су сада били политичари, генерали и поданици.
Никола се сукобио са либералним политичарима још 1915. године, када се, осокољен успесима на бојном пољу, оглушио о њихов захтев да министре убудуће не поставља он и да они морају за свој рад да одговарају Думи а не њему. Никола је тај предлог категорички одбио.
Штрајк, организован по Парвусовој рецептури, избио је у Петрограду 14. фебруара и на улицама се одједном нашло више од осамдесет хиљада радника. Непосредни повод за то била је несташица хлеба, кога је иначе, за разлику од других прехрамбених артикала, било у изобиљу. Сценаријом је, међутим, било предвиђено (и реализовано) да се онемогући његово допремање. Јачи мотив за излазак народа на улице није се могао смислити.
Радницима у се убрзо придружили и војници. Били су то резервисти који су пролазили кроз обуку у петроградским касарнама пре упућивања на фронт. Њима је понуђен други мамац који је тешко било одбити. Ако се свргне цар, речено им је, одмах ће се закључити мир са Немцима и они неће морати да иду на кланицу.
Побуна није избила само у Петрограду. Чим су стигле вести да су Петрограђани изишли на улице, побуна је букнула и међу војницима на фронту, где је убрзо наступио процес дотле непознат у историји ратовања - самодемобилизација, која се одвијала таквом жестином и брзином да нико није могао да је спречи, чак и да је хтео. Убрзо је руска армија била потпуно онеспособљена за офанзивна дејства.

НЕМИРИ

ДА су у Петрограду избили немири Николу ИИ је обавестио у Могиљеву, где се налазио штаб Врховне команде, војни министар Бељајев. У њему је стајало да су војници, којима је било наређено да пуцају на демонстранте, одбили да то ураде и да су почели да се братиме са штрајкачима. Истог дана стигао је и телеграм председника државе Думе Роздјанка, који је извештавао цара да војници хапсе официре, а штајкачи полицајце, и да су неопходна појачања да би се одржао ред.