Претње НАТО-у због Русије

Ми се као прави хероји боримо за статус Косова, али неће проћи још дуго – и наша београдска браћа предаће Косово без боја, договориће се иза кулиса и оставиће нас саме с нашим принципима, пише колумниста московског листа „Известија” Александар Архангелски. Баш у овој реченици можда се крије тајна запаљивих изјава саветника премијера и министара из редова Демократске странке Србије о НАТО-у, његовој будућој „држави” на Косову и Метохији и тражењу повратка српских војника и полицајаца у покрајину. Има руских аналитичара који верују да ће се Србија приклонити Западу и окренути леђа Русији „још једном”, као што је, подсећају, то „урадила и после Другог светског рата”, па зато подизање тона у односима Београда с НАТО-ом подиже и наду Руса да ће јој бар један савезник остати веран.

За руски државни врх и за јавност те земље НАТО је главни „баук” – приближавање тог војног савеза границама Руске Федерације види се као највећа претња њеној стабилности, али и као удар на руску добру вољу, јер је Москва током деведесетих веровала да је хладни рат готов и да време непријатељства мора да устукне пред временом сарадње. НАТО, међутим, није престао да се шири, а то што је 1999. године бомбардовао СР Југославију било је кап која је прелила чашу руског стрпљења.

У овом тренутку, Русији је битно да спречи даље ширење западног војног савеза и сваки корак ка том циљу посматра се као победа, па су ових дана изјаве министара из ДСС-а и саветника премијера Војислава Коштунице имале доста одјека у руским медијима. Ипак, Србија стратешки остаје опредељена за сарадњу са Западом, иако у ДСС-у говоре само о уласку у Европску унију, док Демократска странка помиње евроатлантске интеграције, што осим чланства у ЕУ подразумева и приступање НАТО-у.

Саветник председника Владе Миле Савић недавно је пишући о томе искористио нови појам „северноатлантске интеграције”, повезавши однос с НАТО-ом са подршком коју тај савез даје независности Косова. „Могућно је да се одбијањем Србије да пре одлуке УН, унапред и на своју штету, призна независност Косова, затвара пут њеног приближавања НАТО-у. Међутим, ако мора да бира између очувања сопственог интегритета и „северноатлантских интеграција”, она, са становишта политичке рационалности, као што би учинила свака међународно призната држава, првенствено треба да брани своје право на постојање све док је то могућно, а поготову ако је могућно у границама важећег међународног права. Уколико је настојање на поштовању начела међународног права препрека за „северноатлантске интеграције”, Србија и нема на располагању богзна какав избор”, написао је Савић за НИН.

Оштре изјаве из Београда изазвале су изненађење у Бриселу, где у седишту НАТО-а подсећају да сама Србија жели сарадњу с НАТО-ом и очекују да почетком септембра у госте приме српског министра спољних послова Вука Јеремића, који би требало да представи план сарадње у оквиру програма Партнерство за мир.

Извор „Политике” из НАТО-а није желео да коментарише предлог из Београда да се јединице Војске Србије и полиције врате на Косово и Метохију, а на питање да ли постоји могућност да се српске снаге икад врате у покрајину одговорио је: „Не желим да спекулишем шта може да се деси. Најважније је да прво сачекамо исход преговора о статусу”.

Портпарол Кфора, немачки пуковник Михаел Кноп, изјавио је да повратак није могућ. „За безбедност на Косову одговоран је Кфор и он нема намеру да одобри такву одлуку”, рекао је Кноп.

Објашњење за то да „још није време”, представници Кфора дају од лета 1999, када је један портпарол рекао да ће међународне снаге „силом, ако то буде потребно, спречити било који неодобрени покушај повратка снага СРЈ на Косово”. За овај став, Кфор и НАТО – чији војници чине већи део ових снага – имају основа у Војно-техничком споразуму који је потписан 9. јуна 1999. у Куманову. У последњој одредби тог споразума наводи се да ће „снаге које... потенцијално угрожавају активности... међународних безбедносних снага (Кфор) бити изложене војној акцији, укључујући и употребу нужне силе како би се обезбедило поштовање споразума”.

У Резолуцији 1244 Савета безбедности наводи се да ће једном броју „југословенског и српског особља” бити дозвољено да се врати да би обављао следеће задатке: везе са међународном цивилном мисијом и међународним безбедносним присуством, означавање и чишћење минских поља, присуство код српских верских и историјских објеката и присуство на кључним граничним прелазима. Наводи се такође да ће број ових људи бити „договорен”.
Договор до сада није постигнут, па се не може избећи утисак да је Запад намерно блокирао повратак српских снага безбедности – макар само у већински српске делове Космета – да би имао основа да тврди да Србија нема контролу над делом своје територије и да самим тим мора да изгуби и суверенитет над њим.