Владика Василије: Сребреница је страшно стратиште

Српска православна црква, али и сам владика зворничко-тузлански Василије обновом старих манастира, реконструкцијом порушених цркава, покушавају вратити стари сјај некадашње Митрополије сребреничке.

"На тај начин би се и људи више враћали на своја предратна огњишта", мишљења је владика Василије.

Он истиче да се, међутим, прво морају изградити путеви, увести струја и вода, подвлачећи да се не смије гледати ко је које вјере и како се зове.

НН: У току је обнова манастира у Сасама, који је током рата био девастиран. Шта је до сада урађено и шта још треба да се уради?

ВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ: Ово је један од најстаријих манастира на простору сјевероисточне Босне, из 1243. године, задужбина краља Уроша Првог. Трудимо се да урадимо првобитан изглед манастира, за шта су потребна огромна средства. Манастир је у току рата дијелио судбину свога народа, страдао је. Конак је запаљен, порушен, црква девастирана, све је упропаштено. Требало би да почну радови на обнови конака. Господин Миладин Драгичевић је посјетио манастир и надам се да ће Влада помоћи у обнови конака. Калуђери још живе у бараци, која није адекватна за вршење њихове службе и мисије. Ко жели да види шта је до сада урађено нека дође овдје. Епархија зворничко-тузланска основана је 1242. године под називом Митрополија сребреничка, а на простору садашње општине Сребреница било је пет манастира. Тачно се знају локалитети. У самом граду су биле четири цркве, а данас имају само двије.

НН: Да ли локална власт помаже у обнови манастира и каква је сарадња?

ВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ: До сада је Српска православна црква на простору општине Сребреница, а када се каже Црква мисли се на институцију, грађевину, а жива црква је народ божји, у подређеном положају. Неколико пута су моји калуђери из овог манастира тражили да их прими начелник општине господин Абдурахман Малкић. Тек недавно их је примио, када је видио да се мијења, да се облаци разведравају и за Србе који живе овдје. Овдје су сва српска села попаљена, куће разорене. Сребреница је једно страшно стратиште. Ја стално говорим да је суза мајке суза мајке, без обзира да ли је то суза српске или бошњачке мајке. Страдали су Бошњаци, али страдали су и Срби. Нећемо мјерити на кантар ко је више страдао. Срби се не враћају на своја огњишта јер немају гдје да се врате. Дођу да обиђу гробове предака и не знају гдје су, јер су споменици порушени, траже своју кућу по жбуњу и не могу да је нађу.

НН: Изградња цркве у Поточарима је обустављена, иако је Српска православна црква уредно прикупила сву потребну документацију. Недавно је подметнут пожар на монтажном објекту који се користи као црква.

ВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ: Имао бих много тога да кажем о дискриминацији која се спроводи над Српском православном црквом, а тиме и над српским народом који живи на простору сребреничке општине. Један од дискриминацијских подухвата је и овај око изградње цркве у Поточарима. Укључивање бога и вјере у политику опасан је посао. Имам податак, документ, у коме Исламска вјерска заједница од општине тражи, и списак је доставила, потребан грађевински материјал за подизање куће имаму, на одређеном простору сребреничке општине. Тамо је речено "дати материјала колико је потребно" и господин Малкић је то потписао. Црквена кућа, која се налази у самом центру града, а у којој су до Дејтона становали људи, била је потпуно девастирана. Из сопствених средстава смо је обновили, а када смо умјесто дрвеног, вањског степеништа, за спрат, урадили бетонско дошла нам је забрана за извођење радова.

НН: Недавно је у Скеланима прекопано српско гробље и склоњени споменици.

ВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ: Дислоцирани су споменици српским херојима из Првог свјетског рата са парцеле, да би се створила парцела за бошњачко гробље. Зар је то у духу божанске науке? Избачени су споменици, а земни остаци су остали.

НН: Спорна је и изградња цркве у Которском јер се, како тврде Бошњаци, гради на њиховој земљи. Шта је с тим случајем, поготово када се зна да слиједи дислокација цркве у Коњевић Пољу?

ВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ: Говори се да су Срби подигли цркве на бошњачкој земљи, а ја нећу да много износим податке гдје су Бошњаци подигли џамије на српској земљи, на црквеној земљи. У Босанском Петровцу, на земљи гдје је био подигнут споменик борцима НОБ-а, а то је била одузета српска земља, подигнута је џамија. Исламски центар, који се гради у Сребреници, на чијој је он земљи? Проблем цркве у Которском није онакав како се износи у средствима информисања. Земља у Которском је до краја Другог свјетског рата била једним дијелом на Србину, а другим дијелом на Хрвату. Када је послије рата дошло до одузимања земље богаташима, кулацима, тај дио је одузет и дат муслиманском живљу. Ради стварања фабрике земља је проглашена од општег интереса и одузета и од њих. Данас је општина, легалним путем, дала ту земљу Српској православној цркви за подизање домаћинстава, да људи, који су протјерани са својих огњишта из Возуће и цијелога простора према Завидовићима, подигну нова домаћинства. Ти људи су од посног бетона направили темеље на којима је од дасака требало да се направи привремена богомоља. Стално истичемо да је то привремена богомоља, никаква велика црква, јер када будемо дошли до те ситуације да градимо цркву, онда ћемо сигурно градити цркву према стварним потребама.

НН: По вашем мишљењу, који је излаз из зачараног круга политизирања вјере у БиХ?

ВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ: Само снага вјере, чистоћа срца и међусобна љубав, без обзира на различитости у којима живимо, може побиједити а неправда, лажи и неистине су краткога даха. Потребно је да се људи ослободе страха, и Срби и Бошњаци. Покојни реису-л-улема Мујић је лијепо говорио: "Брате, пред богом и народом хоћемо да будемо сви једнаки." Био је то велики човјек и реис.