Цару планина

Сваки човјек утуви зашто је Његош пожелио да га сахране на врху Ловћена! Одавде се пружа изузетна слика околине. Ако се изађе прије сунца поглед сеже до Копаоника, Рудника Јастреба, види се као на длану плато Проклетија, Ловћен и Дурмитор.
Човјек пожели да остане вјечно на Комовима, да би се нагледао љепоте. Сатима би посматрао Штавну и њене пропланке, некад бројећи буљуке стада, а сада само бераче боровница и печурки... Тако Љубан, Љубаштица, Мојан, Рогам, Царине, Маргарита, ломне Куче, каскадасте Брскуте, Морачку капу и Бјеласицу са Зековом глчавом, са које релеј пара небо. Има ли игдје љепших имена? Све изведено од љубави, за љубав држи и да све потрефи гдје треба, гдје му припада каже и помаже...
Да ли ће Комови бити опет Комови кад у њих уплете прсте људска рука!? Како је човјек уништио комске горе, што је за осуду и плакање, мислимо да неће. Ипак, наш је сан успињача на Комове, планинарски дом на Штавној и хотелски комплекс у Љубаштици, као природно љечилиште, али то ће бити о Кукову дану, кад нестане људске сујете и пасјалука, а тога се не мали већ се све више пуни човјек, као да се ближи крај људском роду. Већ је 30 година како је покренута иницијатива да Комови добију своје право мјесто - да постане Национални парк. У прилогу ове констатације - у најскупљој, најилустрованијој књиз "Еколошка Црна Гора", у којој су описана сва мјеста, чувици, главици и илирски тулуми, уз то све и сликано, нема ни имена ни фотографије Комова!
Ко не вјерује нека завири у књигу. Волио бих да ме демантује. Али, што се може, то је виша сила, људски цинизам. То боли до кости, но, све ће то народ позлатити. Само је један одговор: И Ком је Васојевић! Тако се понаша свака руководећа гарнитура у Црној Гори од 1945. до данас...
Љепотом Комова одушевили су се бројни путописци и посјетиоци. Своје одушевљење забиљежио је путописац из 19. вијека прота Николај Велимировић, када је рекао:
"Кад би Господ Бог бирао себи престо на земљи, сигуран сам да би одабрао Комове - То је наш Олимп...".
А проф. др Јагош Вешовић, такође комско чобанче, заљубљеник у Комове, који су га извиадли од јевтике док је комитовао по њима 1916-17. године утврдио је: "Не треба градити кућу у мјесту одакле се не виде Комови!..."
И Петар Вулић, комско чобанче, заљубљеник, коњаник, мачевалац, официр, учитељ у првој школи у Васојевићима (у Краљима, 1847. године) и у "коњушкој универзи" (на Савардаку 1862.) и пјесник, записао је:
"Ко год жели бити здраво, нек иде у Ком право.
На Кому су горске виле, оне су ме оздравиле!..."
Ипак, народ је најљепше рекао о Комовима у причи, пјесми и легенди. Треба само завирити у књиге Ратка Делетића...
"Комове са упознао као чобанче...када сам чувао туже овце за голу храну и ништа више... Ех, лијепо ли је чувати своје овце! А најамник... све сам рекао кад констатујем да све власти свијета признају најамницима бенифицирани стаж! Не дај Боже, да најамнику вук поједе шиљеже, да му се овце не напасу, да му се брав заглави у вртачи, да му га овце запрагну... Проклет био ко криво погледао најмника!... Проклети били родитељи, који дају дијете у најам, па макар то било на Комовима...!"