Он сам је сунце

3. маја, на предлог Међународног друштва за сунчеву енергију (МДСЕ) на свету се слави Дан Сунца. Од 1994. године на тај начин се привлачи пажња свеске заједнице за могућности коришћења обновљивих извора енергије. Уосталом, звезда по имену Сунце, која даје живот свему што постоји на Земљи, заслужује свеукупну пажњу, укључујући и уметничку.

Фолклор народа Русије – земље која не спада у најсунчаније, ма како чудно то било, буквално је напојен Сунцем, сматра директор јединог на свету Музеја Сунца, који је основан у сибирском граду Новосибирску, Валерије Липенков.

У цртежима на стени древних народа Сибира, - каже научник, - појавили су се прикази дивокозе, а поред ње је сунце. Сунце даје ритам еволуције у свим аспектима – у философском и физичком смислу. Кад се тачка равнодневице померала из једног знака зодијака у другим, мењали су се погледи људи на свет.

Симболи Сунца се у руској народној култури срећу на сваком кораку. Међутим, они се могу пронаћи и у професионалној руској уметности. На пример, у ХХ веку: „Црни квадрат“ Казимира Маљевича! Да, управо ова слика, која је преокренула основе уметности, рођена је захваљујући Сунцу. Маљевич је уређивао сцену за футуристичку оперу „Победа над Сунцем“. Тада се на завеси појавио црни квадрат, који симболизује помрачење сунца. Преостао је само корак до настанка новог сликарства – беспредметног. И Маљевич га је учинио: припремајући брошуру по скицама за оперу „Победа над Сунцем“ он је приказао „Црни квадрат“ као манифест „новог реализма“. Касније је Маљевич овом „новом реализму“ дао назив – супрематизам.

Међу композиторима, најнеравнодушнији према Сунцу, наравно, био је класик ХХ века Сергеј Прокофјев. Он је чак направио рукотворну „Дрвену књигу“ у корицама од две обичне даске с полеђином од грубе црне коже, пробијену обичним ексерима и с гвозденим копчама. У овој књизи Прокофјев је скупљао аутографе својих познатих савременика, који су одговарали на питање: „Шта мислите о Сунцу?“ Научни сарадник московског музеја Прокофјева Марина Рахманова сматра да је то испољавање Прокофјеве екстравагантности и парадоксалности.

Екстравагантност постоји и у самом питању Прокофјева. Међутим, постоји и законитост у томе што он говори управо о Сунцу, а не о Месецу или о небу. То је повезано с његовим доживљајем света, с оним што је видео у детињству – вреле степе под сунцем. Слика светлости и света провејава код Прокофјева. То је и степско скитско начело и светлоносно руско начело. У његовој музици уопште има много сунца.

Чини се да је прва особа која је Прокофјева назвала „сунчаним сународником“ била уметница Наталија Гончарова – „Амазонка руске авангарде“. У „Дрвеној књизи“ она је оставила женски дирљив запис: „Врло лепо нежно сунце: сунашце јасно, чини се, постоји само као руско.“ А композитор Игор Стравински се одазвао пословно, али потпуно неочекивано: „Врло је глупо што је на немачком Сунце женског, а не мушког рода.“ У колекцији постоје и наводи двојице великих шахиста: Хосе Раул Капабланка је без посебних измишљања написао да је сунце живот, а Александар Аљохин се изразио магловито: „Кад га видим, свет је метвичаст.“ Уметник Михаил Ларионов је нацртао нешто што личини на жену у облику квадрата и потписао: „Ја сам сунце.“

Одговором Прокофјева на питање које је сам поставио, вероватно се може сматрати његова романса на песму Ане Ахматове „Сунце је собу напунило“.