Чему обмане

Поводом саопштења које је, у вези са излагањем фототипског уместо оригиналног издања Мирослављевог јеванђеља, Народна библиотека Србије упутила јавности, нашој редакцији се јавио Душан Мрђеновић, директор издавачке куће „Досије”. „Досије” је са „Службеним листом СЦГ” објавио факсимил Јеванђеља, а Душан Мрђеновић је један од приређивача ове фототипије, који су споменути у саопштењу НБС које је у целини дато на сајту Библиотеке.

Мрђеновић нам је послао писмо за јавност, у којем подсећа да се у том саопштењу Народне библиотеке Србије, између осталог, каже да „инсинуације које сензационалистички подстичу приватни издавачи фототипског издања Мирослављевог јеванђеља ради сопствене користи, нису питање о копији или оригиналу, него су питање безбедности самог рукописа”.

Један од аутора факсимила Јеванђеља потом редом наводи спектакуларне најаве излагања оригинала Мирослављевог јеванђеља, објављене како у штампаним (и у нашој новини) тако и електронским медијима. У изјави која је баш у нашим новинама објављена 19. септембра 2007, стоји, подсећа Мрђеновић:
– Мирослављево јеванђеље је због реконструкције Народног музеја премештено код нас у Народну библиотеку Србије (НБС). Када смо одлучили да овај најдрагоценији српски покретни културни споменик прикажемо у оквиру „Дана европске баштине” схватио сам да је боље да се Јеванђеље прикаже у храму него у библиотеци. Отуд „Књига у храму 72 сата” – изјавио је Сретен Угричић, управник НБС.
Који дан касније, стоји у писму, притешњена неоспорним доказима да се ради о превари, Народна библиотека Србије даје саопштење за електронско издање „Вести”, у којем је Сретен Угричић објаснио да је Мирослављево јеванђеље у једном тренутку морало бити замењено фототипским јер је „континуирано огроман број посетилаца мењао микроклиму у Храму, па је књизи претила опасност од прашине и повећане кондензоване влаге настале од људског даха...”

„Да не би било неспоразума: фототипска издања, што ће потврдити сваки историчар уметности, представљају један од најбољих и најефикаснијих видова заштите драгоцених докумената. Имајући то у виду, не видимо никакав проблем што је у Храму постављен факсимил уместо оригинала. Овде је, међутим, реч о нечем другом. У питању је идеја да стотине хиљада људи обмане и понизи. Уосталом, каква је разлика између неспретних покушаја постмодернистичких објашњења и лажи и преваре? Ми који смо поменути у саопштењу на сајту НБС, али и читава наша јавност, очекујемо јасне одговоре на следећа питања”, пише Душан Мрђеновић, а потом их ређа:

„Зашто господин Угричић упорно истрајава у превари, па сада и сам демантује претходне верзије? Зашто је факсимил ’обезбеђен’ лажном клима комором?… Зашто се поред стаклене витрине налазе два полицајца, а напољу још и читав комби наоружаних људи?
Замена је, према његовим речима, урађена уз помоћ полиције и у консултацији са присутним стручњаком из Немачке? Ко је мистериозни Немац који одједном долази до сензационалног открића да људи дишу, праве влагу и дижу температуру? Чему онда служи комора, под условом да је права?

Да ли је то онај исти Немац који је у Београд дошао сасвим другим поводом, да поправи и сервисира клима комору у коју ће се, када све буде спремно, Јеванђеље преместити из Народног музеја у којем је све време и боравило?
Зашто се фототипско издање излаже у клима комори? Лажној или правој?
Зашто господин Угричић лаже да је Јеванђеље пренето у Народну библиотеку Србије, када је познато, а то је потврђено и у Народном музеју, да Јеванђеље ни једног јединог тренутка није било у Библиотеци, већ да је у Библиотеци била само празна и недавно покварена клима комора.

И коначно: зар господину Угричићу није непријатно да очигледну превару назива ’неспоразумом’, када је имао прилике да се увери да су стотине хиљада људи у бескрајним поворкама дефиловали, убеђени да виде оригинал (неки су клечали, неки остављали новац на имитацији клима коморе)?”
„Искрено се надамо да ће запослени у Народној библиотеци Србије који су, као и остали који су учествовали у организацији, поштено и професионално обавили свој део посла, разумети да до овог текста не би дошло да господин Угричић није нашао за сходно да у своје обмане укључи и приређиваче фототипског издања. Наша јавност је заслужила да од господина Угричића добије одговоре на сва питања која су му овом приликом постављена”, каже на крају писма за јавност Душан Мрђеновић.