Српска царевина

Срби су, још у  XIV веку, кад су достигли високи степен националног развоја – изградили, конституисали и имали највиши облик монархистичког државног уређења:  царство, Српско царство односно Српску царевину. Смрћу другог српског цара, Уроша, и војним поразом од стране османлијске државе – оно се, по међународном праву, није укинуло нити је укинуто. Каснији, историографски и државно-правно неуки обновитељи српске државе, и њихови саветници у XИX веку нису ни помишљали на обнову Царства; били су задовољени и задовољни само освајањем или добијањем одређених властодржачких права па су стварање најпре вазалне а онда и аутономне па тек касније осамостаљене Кнежевине – сматрали врхунским државничким успесима. Следећи „напредак” је било само стварање краљевина, Србије и Црне Горе али, осим појединачних идеја, није ништа практично предузимано да се државности уздигне на својевремено достигнути ниво Царевине. Тек је краљ Александар И Карађорђевић почео да прави планове за његову обнову, али, нажалост, са југословенским атрибутом – што га је, вероватно, између осталог, стајало и живота. Али та концепција државног уређења Срба не сме бити заборављена. Истина, у време данашње демократије, људи могу да се опредељују осим монархистичког и за републиканско државно уређење али ако изаберу прво, то не сме да буде Краљевина; не сме, наиме – сушта је истина ма како грубо звучало, народски речено да „падне с коња на магарца!”
 
Због тога позивам све српске национално свесне делатнике да о овоме најозбиљније размисле да не бисмо губили снаге и време причама о објективно крајње тешко остваривим посебним српским државама (видимо на шта је спала Србија, видимо како нам насилно отимају Косово и Метохију, видели смо шта је било са Црном Гором, ћутке пратимо искушења и практични окупацију Републике српске, оћутали смо како је противно међународном праву избрисана Република Српска Крајина, не реагујемо на буђење аутономаштва у Војводини, дозвољавамо да на наше очи Рашка област све више тоне у некадашњи Новопазарски санџакат, данас Санџак, са измишљеним „бошњаштвом” ван Босне, а да и не спомињем шта би са Старом Србијом, данашњом БЈР Македонијом у којој Срби имају вишеструко мање и никаква права у односу на Шћип’таре), да одбацимо и фирму „Велика Србија” – јер је Србија и без тог атрибута велика. А она мора да буде оно што је била, и на шта има право – царство, Српско царство. И то као бескомпромисна српска национална држава, са само једном, српском, конститутивном нацијом док ће националне мањине, и то оне које имају своје посебне државе, имати само на права која име се признају међународним стандардима а и она у складу са односом њихових држава према српској мањини у њима.
 
О династу се још не мора нагађати: можда ће га сам српски народ изнедрити без политичарских и страначких надмудривања и надгорњавања. За почетак је довољно да се сазове свесрпска, свенародна уставотворна скупштина на која ће се одлучити о државном уређењу а ако избор буде Царство, да се демократским путем, општим правом гласа и без страначког посредовања и дириговања, за почетак изабере Царски савет као највише извршно тело са уставно и изборно смењивим Царским намесником и одлучивањем консензусом. Јер колико врлина, толико је и наша, српска, највећа невоља што смо сви препаметни и сви једнако паметни ... (Да се не позивам на нашег српског пријатеља Арчибалда Рајса.)
 
Дакако, обнављање овакве државе наилазиће на низ унутарњих и спољашњих супротстављања и отворених отпора па и непријатељства али она се мора почети стварати, макар процес остварења потраје и више генерација. Треба се само сетити Јевреја али ево, и Хрвати обновише своју самосталност, макар и после скоро хиљаду година. Па Црногорци, а и Шћип’тари верују да ће успети да створе своју свеалбанску државу.
 
Треба, дакле: желети, веровати, знати, делати! С поздравом: „Збогом, догодине у српској престоници Скопљу!” – макар се то и не могло остварити баш идуће године ...