Нецрногорци

Умријећемо млади, талентовани и несхваћени. Умријећемо у најбољим годинама и најцрњим данима. Нова Црна Гора нам је спремила гроб. Гроб који нам одавно копа. Не чујући шта говоримо, на схватајући шта мислимо. Тако нам гроб копа. Без емоција, крајње промишљено и рационално.
Црна Гора не признаје никог осим себе. Себе какву себе пожели да види. Или неко други. Кога је она измислила. Или још прије, од кога је измишљена, одушевљавајући се туђом измишљотином, мислећи стварно да је то она.
Хватајући се у то коло већ је себи на гробу поиграла. А не да не поигра нама, браћо.
Ако се свиди новој Црној Гори, да убије стару, убиће је или жива бити неће. Убиће је, претходно оправдавши то убиство. На суду који је сама смислила. Да пресуди себи за све бивше подвиге. Доказаће да убија Црну Гору из велике бриге за њен живот, њену будућност. Убиће је па нека је једина на свијету. Што ће стару Гору да носи на леђима, кад може без тог бремена. Без те средњовјековне мазије. Без ње се тек може усправити. То је та усправна, нова Црна Гора. Празан клас, који се поноси туђим зрнцима. Таква се себи свиђа. Самофасцинирана својом рационалном празнином и усправношћу.
То је нова виталност Црне Горе. И тиме ће показати моћ. Моћ да себе учини привидом. Фантастичним привидом који ће сам себе лудо да обожава. То је нова, европска, евроамеричка Црна Гора, која је еволуирала до државотворне фантасмагорије. До самофасцинације која се не може не примијетити. То је њена нова адаптибилност, виртуелна егзибиција, коју ће неко да примијети, макар нека камера Си-Ен-Ен-а.
Тако је и Његош постао први црногорски апатрид. Нова Црна Гора га је истјерала из свог гроба, из своје куће, и то - крампама, маљевима, шапама, експлозивом. Никад се терористи нијесу попели на толику висину. Терористи уз заштиту државе којој кидају главу. То се никад није ни могло десити, да држава пронађе терористе да сама себе скрати за главу. Нити су икад ниотког такви терористи били награђени, као што су тада били награђени од Црне Горе. Ни Његош ту више ништа није могао учинити. Кад су тако навалили на њега, није му више било лежања. Морао се дизати како је знао и умио. У сто комада, али морао је напустити своју кућу. И тиме нам је нешто поручио, посљедњи пут. А његова ниједна порука не губи важење.
Млади, пламени, најумнији Његош. Кућу је себи био направио, ту гдје му се највише свидјело да живи, гдје му је души било најмилије. Али џаба. Не дају то његови нови Црногорци, нови џелати. Ни у гробу не може да почива колико хоће. Ни у каквом хоће. Лежаће у гробу какав му ми направимо. Тако говоре нови, минотауром надахнути Црногорци.
Неће нам и мртав заповиједати. Ништа нека се не прави важан што је православни владика и што је написао Горски вијенац. Неће му ни он остати каквог га је написао. Ето му Луче и небеса. У њу му се нећемо метати. Али Горски вијенац је оставио нама. И нека дигне руку с њега. Доста што га је написао. Сад ћемо га ми мало преузети и прилагодити животу. Шта ће нам Горски вијенац који не одговара животу. Нема више претраживања српског лавиринта, нема ни потурица, ни Црногораца. Посебно не онаквих Црногораца, једноумних и дивљих. Што им је прогоњење потурица души посластица. Нема више прогоњења, истраге и истраживања. Горски вијенац би требало у томе зауставити, с главе га скратити. Посебно владику Данила и Игумана Стефана.
Не могу више духовници да воде Црну Гору па не могу ни Горски вијенац. Није ово Света, него Црна Гора.