Црногорски писци по мајци

Подгорица – У недавној едицији Савремени црногорски роман у издању подгоричких „Вијести”, међу црногорске књижевнике уврштени су и српски писци Данило Киш, Бранимир Шћепановић, Борислав Пекић, Миодраг Булатовић...

Иако у овдашњој културној и научној јавности није било оштријих реакција на овакав избор приређивача, једном делу посленика писане речи ипак није промакла ова књижевно-историјска чињеница коју су оквалификовали као „лаичку и научно неутемељену”, а они оштрији су издање оценили као својеврстан плагијат „са много издавачке слободе”.
Они сматрају да су издавачи прибегли једноставном рецепту, једностраном географском принципу према којем су међу црногорске ствараоце сврстани сви они који су рођени, или макар неко време провели у Црној Гори.
Тако су према месту рођења изабрани Пекић и Шћепановић, док су се за Киша, вероватно, одлучили због чињенице да му је мајка Црногорка, те да је као школарац неко време провео на Цетињу где је учио тамошњу гимназију.
О дубљим уметничким и научним фактима, према општем мишљењу, очигледно није вођено рачуна, а још мање о томе да су се у овом случају сва три велика књижевника јавно декларисала као српски писци.
А да је заиста тако, сведочи недавна реакција самог Бранимира Шћепановића који се обратио адвокату чије је писмо објављено у подгоричком „Дану”. Шћепановић се оградио од оваквог избора и сврставања, још једном поновивши да припада искључиво српској литератури.
Издавач ове едиције подгоричке „Вијести” о аутору романа „Мансарда” Данилу Кишу пише:
„... Данило Киш, чија је мајка била Цетињанка, а он је у овом граду провео део младости и завршио средњу школу, најпревођенији је и најцењенији писац са некадашњег југословенског простора... Данило Киш је, несумњиво, један од најзначајнијих модерних писаца српско-хрватског (заједничког, вишеименог језика). Његов језик је био српско-хрватски, етничко порекло јеврејско-црногорско, преводио је са мађарског (језик његовог гладовања), као и са руског и француског (језици његових узора) – ниједан други писац са ових простора није у својој књижевној судбини (а, писац други нема, каже Киш) објединио више елемената за суштинску релативизацију националне фасцинације. Кишова мајка била је Милица Драгићевић, удата Киш, Црногорка са Цетиња, а отац Едуард Киш...”
Занимљиво је да издавач када говори о Миодрагу Булатовићу, за разлику од, рецимо, Киша или Ђиласа, не објављује ништа из биографских података, па ни место где је рођен. Уместо тога, приближавајући читаоцу објављени роман „Херој на магарцу” у оквиру Едиције Црногорски роман, објављује изводе из текста „еротско код писца који као да је нестао из књижевног видокруга” Милисава Савића, објављеног у часопису „Мостови” 1997. године.

Бранимир Шћепановић: Пиратерија, правно насиље и вређање

Поводом увршћења романа „Уста пуна земље” у Едицију Црногорски писци, аутор Бранимир Шћепановић за „Политику” јуче је рекао:
– Јасно је да сам ја преко свог адвоката Саве Анђелковића предузео одговарајуће кораке да једну непојмљиву и несхватљиву ситуацију разрешим на суду. Не треба да објашњавам да сам ја српски писац чији роман „Уста пуна земље” припада српској књижевности, и да је тај роман, то треба нагласити у овим актуелним догађањима, написан на српском језику пошто постоје јаке и озбиљне намере да се у Црној Гори институционално српски језик преименује у црногорски језик.
Издавачка компанија „Вијести” је у великом тиражу 22.000 примерака објавила тај мој роман без икаквог контакта са мном, дакле, без сагласности, без уговора, и тим чином направила три деликта: први је пиратерија, други – да је правним насиљем преименовала роман српске књижевности у црногорски роман, и трећи, тај роман је објављен у истим корицама са два друга романа, што је својеврсни чин обезвређивања те књиге и својеврсно вређање.