Потомци за војводу

Личност и дјело Павла Цукића, војводе у оба српска устанка, скоро два вијека је прекривала тама заборава. Такве судбине није био поштеђен ни у свом родном селу Велико Крчмаре код Раче Крагујевачке. Ниједна установа, ниједна улица није понијела његово име. У успомени су га једино чували његови презимењаци, Цукићи, тако што су га помињали кад су се у ријетким приликама дотицали историјских тема. Недавно је њих петнаестак организовано посјетило војводин гроб у космајском селу Рогача, гдје је мучки убијен 1817. године. Зоран Андрејић, директор Културног центра у Рачи Крагујевачкој, који с породицом живи у Великим Крчмарима, каже да су потомци славног војводе први пут за 190 година, колико је протекло од његовог убиства, били на његовом гробу. Може бити да се баш тада и јавила недавно реализована идеја о постављању спомен обиљежја Павлу Цукићу у селу гдје је живио и одакле је у устанке и буне одлазио. Потомци су одлучили да се искупе за деценијско ћутање па су поставили двије спомен плоче, једну на Павлову родну кућу, другу на зграду сеоске основне школе.
- Иницијатор је био мјештанин Владислав Цукић, војводин потомак, кога је у науму подржало цијело село. У кући Павла Цукића, која је добрим дијелом задржала аутентичан изглед, данас живи породица Томић. Спомен-плоче открили су рок музичар Дејан Цукић и директан војводин потомак Жика Цукић. На плочама се, уз пригодан текст, налази уклесан лик Павла Цукића. Лик је, иначе, умјетничка визија рачанског сликара Живојина Андрејића – прича нам Зоран Адрејић.
Унука Павла Цукића била је мајка великог српског сатиричара Радоја Домановића. Цукић је, у сваком случају, најмаркантнија, и у прошлости Србије најзначајнија личност међу Домановићевим прецима. Владислав Цукић, отресити сељак који напамет зна многе епске пјесме и имена великог броја Карађорђевих војвода, вели да се Павле Цукић неустрашивошћу и храброшћу истакао у борбама за вријеме Првог српског устанка, те је у шанцу на Рогозној постао војвода, држећи под собом Жупу крушевачку. Цукић се храбро борио и у Другом српском устанку, гдје је био командант добровољаца. Није хтио да призна примирје српске војске и Марашлије, нити да призна старјешине на Морави које је књаз Милош оставио у свом одсуству, него је чинио покор по Ресави.
Ресавци су га тужили Јовану Обреновићу, који је наредио да се пише „бећару" Павлу Цукићу да се прође својих недјела, уз сугестију да се „ако не шћене него се противи, а ви га слободно убијте вилајетски." Цукић се није покорио већ је подигао буну у шест нахија, која је врло брзо угушена, а он се одметнуо у хајдуке, а потом веома болестан предао Милошу. Српски књаз га је везаног послао у Београд, али тамо није стигао жив, већ је убијен успут, тако да је у Београд донијета његова глава са изговором да се "скрхао с коња и сломио врат."