Почетна страница > Новости

Велики пјесник и патриота

Велики пјесник и патриота
12.12.2007. год.

Када су 17. октобра 2000. године пренесени посмртни остаци Јована Дучића из америчког града Либертвила у његово родно Требиње, била је то трећа сахрана једног од највећих српских пјесника, који је после Другог свјетског рата у својој домовини три пута осуђен.
Разлог томе су његови политички списи, донедавно потпуно непознати и недоступни широј јавности, које је он интензивно писао још од анексионе кризе, када је ступио у дипломатску службу Краљевине Србије. Наставио је да их пише за вријеме Балканских и Првог свјетског рата, када се увијек налазио у непосредној близини Врховне команде. Затим у диполоматској служби Краљевине Југославије, па све до своје смрти у избјеглиштву далеке Америке. Тамо га је, стицајем околности, бацио вртлог Другог свјетског рата.
Управо тај дио његове публицистичке активности, настао у градићу Гери на обали Мичигенског језера, за послератне југословенске власти био је споран и пресудан да кости једног од највећих српских пјесника остану готово 60 година у туђини, а његово цјелокупно дјело непознато јавности у домовини за коју је претежно писао.
Капитулација прве Југославије затекла је Јована Дучића на мјесто амбасадора у Шпанији. Када је у Мадрид стигао амбасадор НДХ, он пише телеграм министру иностраних послова Краљевине Југославије Нинчићу, у којем каже да му достојанство и савјест југословенског амбасадора не дозвољава да буде у истом дипломатском кору са амбасадором НДХ. Југословенска влада, која је и сама била у избјеглиштву, одобрава му да се повуче из Мадрида...
Када се Други свјетски рат завршио, извјештаје о томе како се ко од наших људи у емиграцији држао и понашао писали су, наравно Коминтернини обавјештајци, такозвани интернационалци и приучени интелектуалци. Они су први указали на Дучића као противника народноослободилачког рата и, назови, револуције, што је био апсурд, јер је он подржавао оно и оне што су и сви савезници у то вријеме подржавали. У вријеме када је Јован Дучић умро, 7. априла 1943. године, нико у читавој Америци није тачно знао ко се све бори на босанском ратишту.
То је била прва послијератна осуда великог пјесника у његовој домовини, изречена на основу повјерљивих обавјештајних извјештаја, без могућности одбране, што је било устаљено и ништа чудно у комунистичком режиму, режиму који је и мртве проглашавао непријатељима и издајницима, а који су сматрали највишим вриједностима ВЈЕРУ, ТРАДИЦИЈУ и ЗАВЈЕТ ПРЕДАКА.
Након скоро двадесет година, негдје почетком шездесетих година, заслугом Чеда Капора, тадашњег предсједника Матице исељеника Босне и Херцеговине, у Требиње је из Америке враћена сва Дучићева Књижева заоставштина. Било је то негдје око пет сандука књига са списима и необјављених рукописа. Чинило се да се сулуда фама створена око Дучићевог имена полако стишавала. Међутим, комунистичка плашила и страшила нашла су у тој заоставштини и Дучићев тестамент, трећи по реду који је написао. У њему се каже да он дио својих средстава оставља Дражи Михаиловићу и његовим борцима против њемачких и италијанских окупатора. И, без обзира што је било прошло много година, они који нијесу вољели да просуђују и расуђују, а много су, и премного, вољели да суде, сматрали су да је, од свих тих рукописа, најзначајнији баш тај тестамент. Тако је Јован Дучић по други пут био осуђен. Његове кости су и даље трунуле далеко од отаџбине, а име и његова капитална дјела су олако ишчезавала из читанки и лектира.
Али, не лежи враже, ни то није било довољно, зла судбина, која га је често пратила још се није била завршила.
Када је 1969. године, на предлог младих пјесника, установљена Дучићева награда за прву књигу поезије, чистунци комунистичке културе и чувари братства и јединства?!, реаговали су муњевито и, као увијек ефикасно. Већ додијељена награда је одузета, а Дучићеве вечери поезије су преиначене у Требињске. Сви људи који су око тога учествовали, укључујући несуђеног лауреата Радована Караџића и Мешу Селимовића као члана жирија, повукли су одређене консеквенце.
Ето, тако је изгледала та, и на срећу свих нас, последња Дучићева осуда...



  • Извор
  • Дан
  • Повезане теме


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Живимо у времену када аутомобил одавно више није само средство за превоз, већ и саставни део свакодневног животног стила. Због тога је одржавање аутомобила једнако важно као и одржавање...


 Када се говори о осигурању аутомобила, већина возача одмах помисли на обавезно осигурање од аутоодговорности. Међутим, оно покрива само штету причињену трећим лицима, док штета на сопственом возилу остаје...

Искористите последњи талас лепих и топлих дана како бисте средили гаражу за зиму која нам полако куца на врата. Унапређивање и поспремање гараже може помоћи да заштитите ваше алате,...


Вероватно на свом паметном телефону читате ово. По први пут у 2016.години претрага паметних телефона је надмашила претрагу на десктопу. И возила на бензин и електрична возила ćе доживети...

Градови у Србији, Београд, Нови Сад, Ниш, Крагујевац, Ваљево као и многи други, већ годинама имају проблем са паркирањем. Наћи слободно место за парк...


Путовања по летњим вруц́инама могу да буду веома напорна и непријатна. Већина људи обожава топло време и воли да путује лети, али све има своје границе. Ако температуре постану...


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Пружите запосленима врхунску исхрану уз Ордера - Топли оброк

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА