Половина запослених у страху од отказа

Сваки други запослени у Србији свакодневно на посао одлази као да му је то последњи радни дан, пише „Политика”. Како показују резултати агенције „ТНС Медијум Галуп”, само трећина оних који су у радном односу не брине да ће већ сутрадан завршити на улици. Због отказа, више од Срба страхују, једино држављани Камеруна, док је радно место најсигурније у Норвешкој, Немачкој, Шведској и Малезији. На питање да ли постоје шансе да останете без посла, чак 47 одсто испитаника у нашој земљи одговорило је позитивно. Осим несигурности у вези са садашњим радним местом, у нашој земљи није ретка ни неверица у брзину и лакоћу проналажења новог посла. „ТНС Медијум Галуп” је средином новембра прошле године испитао 1.005 пунолетних грађана Србије. Исто истраживање спроведено је у још 60 земаља света, а укупно је испитано више од 50.000 људи. Иако алармантни, овакви резултати нису изненађење за психологе који се баве радним правом.

Како истичу, из искуства знају да је радничка класа у Србији прилично депресивна када је реч о сигурности посла. Најосетљивије су, кажу, оне генерације запослених које долазе из другачијег социјалног миљеа.

Пре само неколико деценија, сигурност запослења се подразумевала, тако да су људи који су сада у средњим годинама у прилично незавидној позицији. Између осталог и због тога што су свесни да су им шансе да се поново негде ухлебе врло мале.

Према речима Светлане Милановић, председнице Сектора за психологију рада Друштва психолога, то што неко добро ради свој посао не значи да ће успети да сачува своје радно место.

„Искуства су таква да запослени, чак и ако дају свој максимум, не мисле да ће бити награђени или да ће добити унапређење, већ се углавном надају отказу. Свакодневно са таквим мислим већина нас одлази на посао. Транзиција је главни кривац за то”, уверена је саговорница „Политике”.

На питање зашто се радници из суседних земаља, које такође пролазе кроз сличне процесе промена, мање плаше отказа него Срби, Светлана Милановић одговара да ми живимо у земљи са много сложенијим економским и политичким проблемима него наши суседи.

„Страх од отказа у великој мери присутан је чак и код оних занимања која недостају на тржишту рада. С обзиром на то да радим у Институту ´Винча´, за мене је било велико изненађење када су радници приликом једног истраживања у највећој мери одговорили да се осећају несигурним. Иако има мало радиолога на тржишту, они су се бојали отказа”, истакла је Милановићева.

Она напомиње да страх уз који свакодневно обављамо радне дужности није катаклизматичан и да смо се ми већ саживели са тим осећањем. Међутим, то не значи да то не оставља последице на раднике.

Славица Савић, секретар Већа Савеза самосталних и независних синдиката Србије, истиче да је највећи проблем то што у фирмама не постоје општи колективни уговори који штите раднике.

Она из свог искуства истиче да за посао највише страхују запослени у тек приватизованим предузећима. Савићева додаје да су одмах иза њих радници приватних предузећа, у којима не постоје ни синдикати.

Како каже, они су принуђени да раде прековремено, трпе и ћуте, јер не смеју да траже помоћ синдиката, преноси „Политика”.