У знак сећања на друга, војног пилота пуковника Смољањинова

Има људи које не задовољавају обични животни путеви, чије одважно и страсно срце стреми новом и неистраженом, што нас покреће напред. У такав сој људи спада и наш друг, кадет-орловец 60. класе (1909.г.) Миша Смољањинов -- озбиљан, смирен, предусретљив, уредан и сталожен кадет (питомац средње војне школе), пријатног љупког лица. Док се бучна гомила кадета бавила својим уобичајеним безначајним стварима, Мишу Смољањинова смо навикли да видимо како седи у клупи задубљен у сложена математичка израчунавања којима је тежио да поткрепи техничке изуме рођене у његовом мозгу. Притом је увек у стваралачким мукама немилосрдно трљао чело и превлачио руком преко јеж-фризуре.

Своје стремљење ка новом, новим открићима и проналасцима, Миша се надао да ће задовољити као поморац, али није успео да се упише у Поморски корпус (средњу војну школу), пошто су му на лекарском прегледу откривени знаци далтонизма. Потом се упорно трудио да га превазиђе, сатима пребирући и слажући разнобојну вуницу, надајући се да ће научити очи на њихове нијансе. Изгубљена морска стихија је међутим пронашла замену у другој, можда чак и примамљивијој стихији, стихији ваздуха. Кад је М.С. Смољањинов завршио корпус, Руско ваздухопловство је већ стајало на чврстом тлу, и он је, као јункер (питомац војне академије) Михајловског училишта, користећи то што му је начелник ваздухопловног одељења Гатчинске Ваздухопловне школе пуковник Уљанов био рођак, почео често да посећује Гатчину, жудно се упознајући с ондашњим достигнућима ваздухопловства.

После завршеног обавезног трупног стажа у 13. артиљеријској бригади, уписао се у Ваздухопловну школу, где је током једног школског лета сломио ногу и отад увек ишао са штапом. Почео је рат, и М.С. Смољањинов је избио у прве редове сјајних Руских летача, учествујући у многим ваздушним биткама и извршавајући одговорне борбене задатке за које је добио многа одликовања, укључујући и Георгијевско Оружје.

Револуција је прекинула нормалан и славан пут одважног Руског официра. Смољањинов се није могао помирити с неславним мировањем на које га је распад Руске армије осудио. Желећи да настави борбу, донео је смелу одлуку -- да прелети на најближи савезнички фронт, а то је био Солунски. На свом немачком трофејном «Албатросу» је без слетања прелетео непријатељску територију и фронт, подвргавајући се паљби (био је лакше рањен), и стигавши на циљ, ставио се на располагање команданту Посебног Руског Експедиционог Корпуса у Македонији генералу Дитерихсу.

Ако се сетимо колико су несавршене биле ондашње летилице и колико је необичан далеки лет без слетања преко непријатељске териорије, боље ћемо схватити изузетност подвига неустрашивог пилота, подвига који и дан-данас памте ратни другови М.С. Смољањинова.

На Македонском фронту, у ваздухопловним јединицама савезничких војски, активно је учествовао у ваздушним операцијама, поново се показавши као спретан и неустрашив пилот. За борбене подвиге је добио и низ иностраних ордена. Међутим, немирно срце орловског кадета звало га је у Отаџбину, и када му се под утиском од корниловског иступа учинило да се Руска армија препородила, тражио је дозволу да се врати у Русију и, добивши је, на исти необичан начин, својим авионом се вратио кући.

Слом сваке наде у васпостављање Руских војних снага приморава Смољањинова да тражи нове путеве за наставак служења Русији. Заједно са српским јединицама (добровољцима међу заробљеницима) он се пребацује у Сибир, затим у Пекинг, где узалудно обија прагове разних савезничких мисија, покушавајући да добије одобрење за упућивање на западни савезнички фронт. Не успевши да добије такво одобрење и бацивши у лице савезничким војним бирократама своје инострано ордење, укључује се у белу борбу у Сибиру, командујући ваздухопловним одредом у армији генерала Пепељајева. Врло несавршени апарат на коме је Смољањинов летео се током једног борбеног лета из непознатог разлога запалио и одважни официр је трагично погинуо као горди орао, опрљивши своја моћна крила. То се десило августа 1919. године у рејону између Перма и Глазова, код станице Верешчагино. Сахрањен је крај исте те станице, и у ковчег му је положен његов верни штап. Погребу је присуствовао његов брат од тетке, натпоручник Головин.

Миша Смољањинов је јуначки погинуо у 29. години живота. Живот му је био кратак али пун славних и изузетних дела, прожет снажним духом који је одликовао старе Руске кадете. У славном сазвежђу кадетских живота положених на олтар Отаџбине, кратак живот Мише Смољањинова ће, за многе невидљиво, блистати као чиста и неугасива звезда. Нек је вечна слава и хвала њему и свим верним Русима сличне судбине.

С љубављу и поносом ми, његови вршњаци и другови из незаборавних кадетских дана, на тридесетпетогодишњицу његове славне смрти сагињемо своје седе главе над његовим далеким, изгубљеним и напуштеним, али незаборављеним гробом.