Беседа са игранком

„Српско-црквена певачка задруга у Земуну приређује на дан српског просветитеља и школског покровитеља Св. Саве у дворани ’Гранд хотела’ беседу са игранком при којој ће суделовати иста задруга и ученици овдашње певачке школе, односно ученици српских основних школа. Почетак тачно у седам сати у вече. Чист приход намењен је ’фонду сиромашних ученика српских основних школа’, и с тога се сваки пристојно умољава да добровољне поклоне у стварима за изигравање и прилоге у новцу уручи благајнику певачке задруге.”

Овако је гласила позивница за догађај који је далеке 1895. године уприличен у Земуну поводом Савиндана. Улазнице су могле да се купе у одређеној трговини и на благајни задруге. Карта за одрасле уколико желе место у прва три реда стајала је 80 новчића, за друга три реда – 70, док је за место у осталим редовима тежила 60 новчића. Карта за средњошколце коштала је 30 новчића, док је за основце у пратњи родитеља улаз био бесплатан. Програм је почео песмом Светом Сави. Затим је ученица трећег разреда српске основне школе декламовала песму „Три светиње”, па је потом учитељ свирања са ученицима на виолини извео дело Ј. Штрауса... После овог културно-уметничког програма била је игранка. Играло се коло, полка, кадрил, мазурка, ваљка... Организована је и лутрија.

Тако су пре 112 година Срби прославили Светог Саву у Земуну. Али то није била и прва прослава овог српског просветитеља. У каталозима Педагошког музеја у Београду („Ђаковање – друговање” и „Свети Сава у српским школама”) наводи се да је прво светосавско празновање уприличено још 1735. године.

– Дан првог српског светитеља и просветитеља празновали су те године ђаци Српско-латинске школе у Сремским Карловцима. Сачувана белешка једног од учитеља говори о томе да је ученицима саветовано да овај дан треба да проведу молећи се Светом Сави. У Карловачкој митрополији био је развијен култ Светог Саве – објашњава мр Љиљана Станков, виши кустос у Педагошком музеју.

Године 1754, ученици Латинске школе писали су радове посвећене Светом Сави, а годину дана касније „ретори су држали говоре” о овом просветитељу. Срби у Пешти су 1826. године основали Матицу српску, а децембра 1842. Светог Саву су прогласили за свог патрона и отад су Савиндан обележавали у свом друштву.

За патрона српских школа Свети Сава је проглашен у Земуну 1812. Тада су Срби обавестили школског инспектора да им је потребан још један учитељ којег би плаћао магистрат. Одговорено им је да магистрат за то нема пара. Саветовано им је такође да се угледају на грчку општину и оснују школски фонд. Тако су земунски Срби установили 1812. Црквено-школски фонд и усвојили правила у којима се под тачком осам каже да ће „просветитељ српски Сава бити патрон школа наших” и да ће се на Савиндан организовати школске свечаности и јавно исказивати захвалност дародавцима.

Тако је заправо Свети Сава постао школска слава која почиње да се слави и у другим местима на територији Карловачке митрополије: у Сремској Митровици, Шибенику, у Котору, Сентандреји, Кореници, Вуковару... „Ускликнимо с љубављу” први пут се чуло на прослави у Сегедину 1839, када су ту песму певали чланови црквеног хора у литији која се кретала из цркве према школи. Овај обичај прославе Светог Саве потом се преноси и у крајеве са „оне стране” Саве и Дунава. Тако је, захваљујући ректору Лицеја у Крагујевцу, Свети Сава проглашен за школску славу и на тај начин је 1840. године први пут прослављен и на овим просторима. У Крагујевцу је још тада светосавско славље прерасло у народну светковину, уз присуство великог броја мештана.

Савиндан је тако временом постао дан када су се у Србији радовали сви, и стари и млади, и добри и лоши ђаци. И у прослави школске славе учествовало је цело место. После црквеног обреда држана је светосавска беседа, певала се Химна Светом Сави, декламовале се песме, делиле награде за светосавске темате, скупљали прилози за сиромашне ученике. По српском обичају, домаћин славе је припремао славски колач, кољиво и послужење за госте.

Прва (Кнежева) Светосавска новчана награда додељена је 1873. године. Кнез Милан Обреновић је 1872. године обећао новчану награду за најбоље радове која би се додељивала на прослави Светог Саве.

У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, па потом у Краљевини Југославији, Свети Сава се празновао у оним школама и у оним местима у којима се славио и пре уједињења. У ослобођеном Београду, 27. јануара 1945, у дворани Народне скупштине Србије, приређена је светосавска прослава, која је „имала карактер братског учешћа свих југословенских земаља на одавању поште ономе националном великану који је поставио основе српској народној култури”. Три године после тога Савиндан је престао да се обележава у школама. Наредних готово пет деценија Свети Сава слављен је само у Српској православној цркви.