Тунис: јесен „арапског пролећа“

Интрига се састоји у томе што је председника Монсефа Марзукија изабрао парламент. А тамо већина места припада исламистима из странке Ан-Нахда. Бивши дисидент и правобранилац учинио се исламистима као идеални кандидат на дужнсот председника приликом преласка са диктатуре на демократију.

Сада се председник обрушио на оне који су му помогли да заузме високу дужнсот. Он је оптужио Ан-Нахду за то да она тежи да преузме под контролу све административне и политичке полуге. То га је подсетило да време диктатуре. Сада је основна власт у земљи концентрисана у рукама владе, где су исламисти доминирали од самог почета његов формирања.

Технократе у министарском кабинету су се осетиле непријатно пошто су почели да оптужују лидера Ан-Нахдија Рашина Ганушија за ауторитаризам. У првом реду за тежњу да игра улогу сиве еминенције и да одређује политику владе, између осталог кадровску. При томе званичне дужности у држави лидер исламиста не заузима. А експерти су почели се чешће да га пореде са бившим председником Туниса Зин ал-Абидином Бен Алијем, свргнутим за време арапског пролећа. Данас је већ реч о расколу власти у Тунису, сматра заменик директора Института за Африку РАН Дмитриј Бондаренко.

- Раскол између председника и исламиста значи да председник и његова администарција, они стоје иза њега, теже да сачувају Тунис у оквирима ограниченим прилично благим исламом. Са друге стране, теже да очувају оне аспекте друштвено-политичког живота и законодавства који су омогућавали Тунису да се сматра земљом у којој владају световни закони. Тачније идеја је била у томе да са једне стране Тунис буде исламска земља. Са друге стране да ислам тамо не буде превише пренет у политику, да ислам постоји управо на нивоу културе, на нивоу свакодневног живота.

Експерт није хтео да прогнозира последице раскола између председника и исламиста. Али сукоб између њих ће јачати. То да ће апраско пролеће у Тунису кренути управо таквим сценаријем могло је да се предвиди. Тако сматра Алексеј Подцероб, аналитичар Центра за арапска истраживања Института за Исток, бивши амбасадор у Тунису.

Јачање сукоба исламиста и световних снага у Тунису сасвим је природно. Исламисти имају прилично снажне позиције, то су показали последњи избори. Али и световне странке такође имају јаке позиције. За време избора противречности између политичких снага нису биле тако оштре. Сви су се ујединили око идеје да треба градити нови Тунис, треба заједно ићи ка том циљу. Такво је било расположење.

Сада су у земљи поново протести. Становништво иступа против исламиста из странке Ан-Нахда. При томе центар новог покреа је град Сиди Бауѕид, где је скоро пре две године започело арапско пролеће. Повод за свргавање председника тада је било самоспаљивање трговца којем су конфисковали робу. Овог пута очигледног повода нема, али дубоки узроци незадовољства су остали исти. То су нерешени социјални проблеми и беда већине становника. До данас се Тунис сматрао излогом арапског пролећа. За разлику од Либије, Египта, Јемена и Сирије, револуција је тамо прошла скоро без крви. Међутим није искључено да ће акције социјалног протеста и дугоки раскол власти довести Тунис на праг нове, не тако мирне револуције.

Константин Гарибов,